A A A

Please consider Registruj seing
guest

sp_LogInOut Loguj se sp_Registration Registruj se

Registruj se | Lost Lozinka?
Advanced Search

— Forum Scope —




— Match —





— Forum Options —





Minimum search word length is 3 characters - maximum search word length is 84 characters

No permission to create posts
sp_Feed Topic RSS sp_TopicIcon
Price sa porodjaja
14/10/2010
11:22 pm
marijana
Forumaš(ica) ipo
NVO Clanstvo

Guests
Forum Posts: 132
Member Since:
08/10/2010
sp_UserOfflineSmall Offline

Mislim da bi bilo dobro da majke ili ocevi, sto da ne, pisu njihove price sa porodjaja. Ste im se sve izdesavalo, kako su dozivjeli susret sa novim bicem i starim zdravstvenim sistemom i sl. Ja sam daaaavno, tacnije 2002. napisala svoju prvu pricu sa porodjaja koja je objavljena na hrvatskom portalu mameibebe. Na zalost, nemam je u kompjuteru, ali cu pisati moderatoricama – mozda imaju negdje u arhivi pa da je prilijepim ovdje.

Mislim da je ok procitati tudja iskustva i pripremiti se za sopstveno ili ga se prisjetiti. Laugh

17/10/2010
6:14 pm
Kristina M
Guest
Guests

E hocu sigurno, barem jedan Smile I to posljednji, on je bio najzanimljiviji, i meni i mojoj tadasnjoj okoliniEmbarassed A tako cu se dotaci i jos jednog problema kod nas, problema sa doktorma u KC. Samo mi treba malo vremena, ali cu se potruditi da sto prije napisem  

17/10/2010
9:57 pm
marijana
Forumaš(ica) ipo
NVO Clanstvo

Guests
Forum Posts: 132
Member Since:
08/10/2010
sp_UserOfflineSmall Offline

Evo moje price sa prvog porodjaja. Napisana je daaavne 2002. godine. Tamo sam bila posljednji put na dočeku Nove 2005. I od tada nisam:). Nadam se da se situacija popraviila. Priča je objavljena početkom 2003. godine na hrvatskom portalu Mame i bebe.

 

 
 

Dječak je, dječak je ili David je stigao

Ponedjeljak, 30.9.2002.

7.00h

“Dječak je, dječak je!”
Sklopih korice nakon prve pročitane rečenice i upitah: “Šta je, pobogu, ovo?”.

“Knjiga. Bestseler. Toni Parsons. Čovjek i dječak.”, objašnjavao je motive sinoćne kupovine moj muž. “Znaš, mislio sam – dobro će ti doći. Tamo. U porodilištu. Malo da se opustiš. Pa, ne možeš Dostojevskog, valjda , tamo studirati”, ispovijedao se spremajući se za posao.

“Da”, odgovorih kratko i okrenuh se praveći se da spavam. “Ako više stignem to tog famoznog porodilišta”, promrmljah više za sebe i u glavi ponovih po stoti put scenu: sa mene kipti znoj, vičem, urlam, doktori i babice viču guraj, ja guram i eto ga ON. “Dječak je, dječak je!”, odjekuje porodilištem. Baš kao i u knjizi.

Nervoza i napetost su rasli. Dan pred termin a još ništa. A u trećem mjesecu moju trudnoću ljekari proglasiše rizičnom zbog “kratkog grlića materice” poslaše me na bolovanje, propisaše tablete za održavanje i strogo mirovanje. U protivnom zaprijetiše – prijevremeni porođaj. Dva dana slušah. Bez trećega. Onda se digoh iz kreveta i odoh na posao. I ne jedan. Nego i drugi, i treći… Valjalo se pripremiti za dolazak novog člana.

I tako sve u bojazni da ću se negdje istražujući korupciju poroditi naočigled pola grada dogurah do samog termina. “Ovo će biti prekovremeni a ne prijevremeni, kako ga doktori isplanirahu”, pomislim gladeći stomak i zamišljajući mog malenog koji, ipak, neće van uprkos svim prognozama. U to osjetih nešto toplo. “Plodova voda”, upotrijebih svoje svježe knjiško znanje. Sačekah trenutak da pljusne, kako već u knjizi piše, kad ono muk. Sačekah još malo, da budem sigurna, pa da muža zovem. Nije on daleko, na pola puta do posla, možda… Ništa. Baš ništa. Onako troma ustadoh sa kreveta i do kupaonice očekivah da pljusne. Ništa. Mala, mokra, prozirna mrlja i to je sve. Glavom mi prođe slika moje prijateljice sa fakulteta kojoj je neopaženo otekla plodova voda. Posljedice osjete i ona i dijete. Užas. Pretrnuh. Šta sad?

“Smiri se. Smiri se”, ponavljah u sebi. “Ne, bolje je da paničiš. Jer ako nisi na oprezu može ti se desiti da… Uh, ne smijem ni pomisliti”, vratih se u krevet. Pokušavajući da zadremam ponovo osjetih kako curka. Ustah se kao da nemam 15 kilograma više, zgrabih telefon i povikah ushićeno: “Dejane, vraćaj se. Evo ga!”.

11.00h
Bila je to lažne uzbuna. Nakon odlaska u bolnicu i pregleda vratih se kući. Doktor reče da je vodenjak još čitav i da je možda malo napukao pa curka, ali dok ne dobijem bolove neka sjedim kući, ništa strašno i ako prebacim koji dan….

13.00h

Telefon zvoni neprestano. “Čini mi se pola planete je znalo da ja treba da se porodim i svi nešto imali osjećaj da se je beba već rođena. Užas. Nakon razgovora sa prijateljem, ljekarom, ocem četvoro djece dobih instrukciju da, ipak, podjem u porodilište jer “sa plodovom vodom se nije igrati”.
16.00

Odavno spakovanu torbu strpasmo u gepek i polako, razgovarajući ispod glasa odvezosmo se do bolnice. Moj muž i ja. Tamo sam upoznala jedan novi svijet. Ljekara, sestara, babica, higijeničarki. Porodilja i žena na održavanju trudnoće. Starih kreveta, otrcanih posteljina, kupatila u kojima voda zviždi na sve strane.

Sve što se tamo, u porodilištu, izdešavalo bilo je rutina. Za njih koji rade tamo. Za mene je bio to strašan šok i suočavanje sa ličnom srećom i kolektivnom tugom.

Pregledala me je dežurna doktorica, utvrdila da je vodenjak pukao, uputila me da se presvučem u spavaćicu i odem u pretporođajnu salu. Kada sam iz kabine izašla vidjela sam mog muža sa dragim pogledom punim optimizma. Ispratio me je do vrata porođajne sale. Tu je bila granica. Očevi u našim porodilištima nisu poželjni. Oni su izolovani, izopšteni i protjerani iz svijeta rađanja novih života. Upravo tu, na vratima porodilišta, grleći se sa mojim Dejanom, završila sam jedan perid svog života i uronila u naredni.

Ne volim se baš sjećati te pretporođajne sale i noći provedene u njoj. Tamo sam dospjela nakon
CTG-a, raznih mjerenja, uzimanja podataka i pregleda… Činilo mi se da je ovo uvod u pakao.

 

“Uzela sam knjigu. Onu, što si mi ti kupio. Da prekratim čekanje”, podnosila sam Dejanu telefonski izvještaj nakon što me je pregledao drugi doktor i rekao da vodenjak, ipak, nije pukao ali sada već ne mogu kući. “Kada jednom uđete ovdje ne puštamo vas dok se ne porodite”, slegao je ramenima i odšetao nonšalantno niz hodnik likujući zbog koleginicine greške. CTG je pokazivao da nikavih bolova nema i ja sam bila užasnuta što ležim u toj groznoj sobici kojom su dominirali zvuci nalik onima na Nijagarinim vodopadima. Dopirali su iz neupotrebljivog toaleta, namjenjenog porodiljama.

23.00h

Sa porođajnom salom me je dijelio samo tanki zid. Vrata su, naravno, bila otvorena. Ispratila sam sve porođaje te noći. Slušala sam kako vrište, zapomažu, urliču… Porodilje. Sve je prestajalo kada bi babica uzviknula – evo ga. Te noći rađali su se samo dječaci. Moj dječak se koprcao u stomaku poručujući – neću van. Premorena od porođajnih zvukova nabila sam slušalice vokmena na uši i preslušala sve ponoćne vijest. “Radio Slobodna Evropa” je utihnula i samo se šuštanje čulo. Ugasih radio. “Neeee”, prolomilo se bolnicom. “Ne vadite mi ga. Ne mogu ja to. Ubiću vas sve”, jezivo je odzvanjao prodoran ženski glas. Pustila sam tranzistor da šušti. Najjače što može. U glavi mi je tutnjalo. Nijesam htjela slušati to.

Utorak,1.10. 2002.

05.00h

Uz knjigu sam dočekala jutro. Dežurna doktorica koja je za moj vodenjak utvrdila da je pukao napuštajući smjenu reče: “Vidite šta ćete sa Onom. Uključite joj indukciju”.
“Osjećam se bijedno”, htjela sam da kažem Dejanu preko telefona, ali sam samo rekla “Biće to brzo. Osjećam”. <
><
>7.00h<
>Mobilni je neprestano zvonio. “U imeniku sam pola Crne Gore”, pomislih. Ipak, ne smijem isključiti telefon. Pa on mi je sada veza sa svijetom”. Stiže nova smjena. Dvije prelijepe, nasmijane babice i doktorka sa kilogramom zlata oko ruke. Dobro su me ispregledale. “Tri prsta, bolove nema”, složiše se i poslaše me da šetam hodnicima. “Tako će brže van”, pokaza mi rukom niz hodnik babica. I ja krenuh. Sa slušalicama na ušima i knjigom u rukama. Niz hodnik. Uz hodnik. Čistačica je frktala na mene. Ja sam se skrušeno izvinjavala što joj gazim tek pobrisano…”Šetaš li?”, upita me babica. Klimnuh. “Šetaj, šetaj, to je dobo”, i ode da porodi jednu, tek pristiglu.<

>14.00h<
><
>”Pređi u porođajnu salu”, reče babica. Čuh da je stigla nova smjena doktora. I da će mi uključiti indukciju. Pojavi se mlad nasmijan doktor tamnog tena i naočara sa crnim debelim okvirom. Nasmija se i reče: “Brzo će to”. Uključiše mi indukciju i odoše da popiju kafu dok meni ne počne…. Uz prve bolove osluškivala sam ih kako srču crni napitak i sjetila se da od odlaska od kuće ništa nisam ni jela ni pila. Koliko je to sati? Uh, ne, ne smijem ni pomisliti. Bolovi su bivali sve jači. Ispod jastuka sam izvadila novine koje mi je majka “preko veze” doturila. Naslovi u “Vijestima” su se stapali sa slikama koje su uranjale u ištampane stupce. Ništa nisam mogla pročitati. Oddisala sam prvu etapu buljeći u novinski papir. Babica se pomoli na vratima i reče doktoru ispod glasa: “Je..o te, ova čita novine!” Telefon u njihovoj prostoriji je zazvonio i čula sam kako objašnjava da se nada do sedam da će biti gotovo. Obli me leden znoj. Tek je dva, pomislih i nastavih da dahćem u novine.

CTG je sve užurbanije lupao i ja sam ga pratila disanjem. Pri nailasku najjačih bolova mislila sam na najljepše trenutke u mom životu. A onda se odmarala spremajući se za novi bol. I tako naizmjenično. Onda se pojaviše ljudi u bijelom, staviše neke ružne plastificirane kecelje, pogledaše na sat i rekoše “Hajdemo!”. Nisam sigurna da se baš svega mogu sjetiti, ali znam da mi je mlađani doktor rekao kada naiđe bol da se napnem i ja sam to učinila, baš onako kako me je knjiga naučila. “Odlično!”, uzviknu oduševljeno. “Sedmoro ćete ih roditi kako ste hrabri”, reče mi.

 

Dok sam ja mislila o toj famoznojbrojki sedam poče neko komešanje. CTG se usporeno glaskao. Pogledaše se. Doktor zazvižda neku melodiju. Pomislih, pupčana vrpca je bebi obmotana oko glave. Ne znam otkud mi je to palo na pamet. Samo sam znala da ne smijem paničiti i da moram disati i voljeti moju bebu. Beskrajno. Doktor je nekako zavukao ruke, svo osoblje, napustivši druge porodilje u sali je komentarisalo – “Kakva kosa!. Viđi kosu! Nevjerovatno!” Snebivali su se zureći. Sjećam se da mi je rečeno opet da se napnem, najjače što mogu, babica nekako zavuče prst, valjda da prekine tu vrpcu, što li, i izvuče ga napolje. “Dječak je, dječak je!”, oduševljeno reče. “I to kakav!”, pridruži joj se doktor. “Čista desetka za njega, i mamu”. Očekujući malo, ružičasto, smežurano bebče bila sam iznenađena. Moj kosmati crnpurasti dječak se drao iz sveg glasa. “Gospođo, sin vam se baš fino osunčao”, reče doktor napuštajući salu. “16.25, ne zaboravite da upišete”, obrati se babicama.

Dodoše mi mobilni telefon. “Otkud ti?”, preneraženo me upita muž koji je vijesti očekivao oko sedam. “Pozdravljamo te”, jecala sam kroz suze… “Ko? Ko?”, plakao je i on. “Paaaa, beban i ja”, izustila sam. “Kakav je, reci mi?”, jedva je izgovarao. Bila sam beskrajno srećna i ponosna na mog dječačića ali i tužna što muž nije tu, da za prve trenutke radosti ne dugujemo zahvalnost mobilnom operateru.

>Sve što se kasnije, do našeg izlaska iz porodilišta, dešavalo je – tuga. I to ona balkanska. Sa kojom se nikako ne mogu pomiriti.<
><
>19.00h<
>Uzbuđena i opijena radošću nisam mogla da zaspem ali ni da jedem. Neshvatljivo mi je bilo da je moja beba na drugom kraju hodnika i da mi je donose na podoj u tačno određenim terminima. Onako izmučena od porođaja i bolne epiziotomije, neispavana i pregladnjela nekoliko puta sam kretala niz hodnik klecajući da vidim moje dijete. Sestre su me vraćale u sobu objašnjavajući da to nije tako dozvoljeno i da čekam da mi ga donesu kao i ostalima. I da sada ne pravim dramu, kako meni tako i drugima… Užas. Bijes. Tugu. Ni sama ne znam koja su me osjećanja mrvila tada. <
><
>Srijeda, četvrtak, petak <
>2. 3. 4. oktobar 2002.<
><
>Sjutra dan, za vrijeme posjete, gurajući se na staklenom prozorčiću sa drugim porodiljama kako bi razmijenila koju riječ sa mužem i majkom poželjela sam da im pokažem našeg malenog. Krenuh ka sobi za bebe, da zaboga, zamolim sestru da Davida preko stakla pokaže mjima kad ga već zagrliti ne mogu. Samo se sjećam da me je nakon par koraka ka sobi obuzelo neko divno, toplo osjećanje. Predivno. Bila sam negdje daleko. Prekide me voda koja je pljusnula po meni. I nekakva kašika u ustima. “Šta ti bi?”, izbeči mi se žena u bijeloj uniformi. “Đe si krenula pametnice?”, obrati mi se druga. “Reći ću tvojima da si pala u nesvjest. Neka idu kući, a ti da ležiš”, sasu mi treća. U kolicima su me odvezli do kreveta. Za kaznu, naredni podoj mi nijesu doveli bebu. Kažu, dok se malo ne oporavim. Glavu zaronih u jastuk i pomislim – proći će, proći će.

U bolnici sam ostala dan duže nego što je uobičajeno. Naime, načelnik porodilišta je dao nalog da me ne puštaju dok me neuropsihijatar ne pregleda,. A njega niotkud. Od jedne sestre saznah da ga niko nije ni zvao. Čini mi se, nema toga iz mog novinarskog imenika koga nisam zvala. Digla sam čitavu bolnicu i pola države na noge. Samo da ni saznala dolazi li taj doktor da me pogleda pa da idem kući i uživam sa mojom porodicom. Dođe konačno, pregleda me. “Čučni, dig se, stoj na lijevoj, stoj na desnoj nozi”, okrete se glavnoj sestri i reče: “Teško da bi vam koja porodilja mogla ovo uraditi. Puštajte ženu kući, pa samo je bila iscrpljena od porođaja”. <

Htjela sam da ga zagrlim, poljubim, obožavala sam ga u tom trenutku. Užurbano sam skupljala svoje stvari i niz hodnik poručila da mi spreme moju bebu.

Tada sam pomislila – potrudiću se da narednu bebu rodim negdje daleko odavde gdje naljepši i najuzvišeniji životni čin ne bacaju u prljavštinu ljudskog nemara i nebrige.

 

P.S. I drugog sam sina rodila u Podgorici. Nisam imala gdje drugo. Nadam se da danas žene rađaju u boljim i humanijim uslovima.

02/11/2010
12:07 am
ivancica
Guest
Guests

sve je ostalo isto u KBC-u nažalost:( i moje iskustvo je slično.

03/11/2010
10:47 pm
Kristina M
Guest
Guests

Najgore je sto vise nema ni najava kada ce promijeniti nesto. Ranije su nam barem “oci mazali” pricom kako ce se sve to rijesiti kada naprave novo odjeljenje, ali sada to vise niko ni ne pominje. Vecina gradova u Crnoj Gori ima bolje uslove nego KC, i humanije, sto je najbitnije. Mislim da ne bi uspjeli ni da su se trudili da sto vise otezaju boravak zenama tamo.
POcev od onih groznih vrata od porodilista, gdje se moramo oprostiti sa parnerima tada kada su nam napotrebniji, a da ne pricam o otudjivanju nakon prelaska na odjeljenje i neomogucavanja da se boravi sa bebom. Nikako ne uspijevam to da shvatim, kao ni cinjenicu da ne dozvoljavaju nikome da udje. Pa ljudi moji, toga vise nidje nema, i nijesam sigurna da se nedje masovno razbolijevaju bebe jer “prolaze i dolaze” bakterije i virusi. Kroz one rupice na staklu gdje se obavlja posjeta nista ne prolazi. Ma glupost. Umjesto da nam pomognu tih dana kada su nam najblizi najpotrebniji, oni nam uzmu djecu i ne daju nikome da kod nas udje, da nas zagrli, poljubi….

04/11/2010
10:44 am
mamika m
Member
Guests

Members

NVO Clanstvo
Forum Posts: 1304
Member Since:
23/10/2010
sp_UserOfflineSmall Offline

Nisam znala da u KC bebe ne budu sa majkama…ali sestra mi se prije dvije godine tamo porodila (inace zivi “preko bare” )i ima traume jos i danas. Jedan primjer, ona je dobila epidural (ali i to je vec posebna tema Confused ) i tako je cekala porodjaj, a zena na stolu do nje je u najvecim bolovima od med.sestre dobila “cvoku” u celo i taj gest propratila rjecima da prestane da se krevelji!?!? Tu je onda moja seka pocela da place, jer joj je bilo zao te zene, a i od straha gdje je to dosla, onda je i ona dobila lekciju itd…ma haos. Mislim da je sveukupan dozivljaj doprinio da jako lose prodje na porodjaju,pala je u depresiju, nije tako zamisljala rodjenje svog prvog djeteta i prve dane, ni dojenje nije islo- niko joj nije nista pokazao (dojenje se moze nauciti !)…
Ja sam svoju djecu rodila u BP, i prije deset godina kad sam rodila prvo, a i sad drugi put-su bebe sa majkama, jer su u baby friendly programu (mozda je to zato sto nemaju uslova za odvajanje, kako god- meni super! )…Oba puta sam imala potpuno prirodni porod (bez indukcije, epiziotomije itd…)Nisam popucala, bebe sam odmah dobila pored sebe, cak ih nisam ni drzala u njihovim kreveticima vec na mom krevetu, odmah smo poceli dojenje itd…
Ljetos kad sam se porodila,cak sam zamolila dr da ne prereze odmah pupcanu vrpcu jer je steta da se maticne celije samo tako odbace,vec da sacekamo da predju iz posteljice u bebu,i da se prereze kad prestane pulsirati, a za to vrijeme su mi dali bebu na moju kozu…Smile
Uslovi nisu neki, tek od prije dvije godine svaka soba ima kupatilo (ranije je bilo zajednicko), ali meni se svidja sto ne forsiraju klistiranje,indukciju, epiziotomiju itd…Sigurno da nije svako iskustvo kao moje, ali bitno je i kako zena gleda na trudnocu i porodjaj, ja sam bila sigurna u sebe i svoje tijelo, trudnoce su mi uredne i nema potrebe komplikovati stvari sa carskim rezom, epiduralnom anestezijom itd.
Posjete su dozvoljene, ali se ne iznose bebe iz soba, majka moze izaci ,postoji dio sa par stolova gdje se prima posjeta, a na sam odjel gdje su bebe nema ulaska .
Sestre su mi sve bile ok, neke cak i “bas prijatne” , osim jedne , ali nju se trudim zaboraviti (moju cimerku je nazvala budalom jer ne zna da smiri bebu pa ta sestra u trecoj smjeni oka nije sklopila od te bebe Confused kao da je dosla u spa na opustanje, a ne u rad u trecoj smjeni).
To je o uslovima, prica o samom porodu ide drugi put, ali vec se moze nasluti i iz ovoga Smile

14.4.99/12.6.10/10.6.12 ja presretna :)

22/11/2010
11:44 pm
Danchy
Guest
Guests

Evo i moje price, objavljene na srbijanskom forumu Roditelj prosle godine u septembru.

Evo i moje price sa porodjaja.

Termin mi je bio 28.09.
15.09. sam otisla na redovni pregled. Nije bilo nikakvih znakova da je porodjaj blizu, osim mog osjecaja. Na pregledu nista posebno: otvorena 1 prst, grlic odrzan. CTG miruje. Doktorka kaze: nece to jos. Ja i dalje imam neki osjecaj da ipak nije u pravu. Taj dan provedem u gradu, shopping na sve strane.

Na trudnickoj temi mozete vidjeti da je nesto pocelo da se desava 16.09. u 2 ujutro. Osjetila sam kao da sam se nekontrolisano pomokrila i kad sam otisla na wc vidjela sam da je krenuo sluzavi cep. Osjetila sam i neke blage kontrakcije, doduse skroz nepravilne i kratkotrajne. Ujutro sam nazvala doktorku. Rekla mi je da dodjem, da provjeri da ona voda nije mozda od vodenjaka (visoko prsnuce). Na pregledu konstatuje da sam otvorena 2,5cm, grlic centriran i meksi, dug 1,5cm. Vodenjak i dalje tu, nema naprsnuca. CTG i dalje miruje…tu i tamo neka blaga kontrakcija. Kaze da jeste krenulo, moze danas, moze sjutra, a moze i za 3-4 dana. Ja i dalje imam osjecaj da cu brze nego sto ona misli.
Vracam se kuci i pocnem da zapisujem kontrakcije. Nisu preceste, na 40tak minuta, pola sata…bude nekoliko na 15-20, pa opet na pola sata-sat i to sve bas kratke i blage. U toku noci (16. na 17. septembar) isto tako> 30, 20, 15, 40 minuta..pa cak i sa sat-dva pauze. Uspjela sam i fino da odspavam. 17. ujutro bolovi i dalje blagi, iste dinamike i inteziteta. Oni koji su pratili moju trudnjacku temu znaju da sam cijelo vrijeme bila pri racunaru i cekala da bolovi malo ustale…da se spuste makar na 10 minuta.
Na temi vec poceli da me zezaju i pozuruju. Ja se cijelo vrijeme super osjecam, a za vrijeme bolova maltene ne moram ni da ustanem. Oko 13h poceli malo cesce da se pojavljuju, i dalje blagog inteziteta, ali na nekih 15-20 minuta. Zovem u bolnicu da vidim koji doktori su dezurni od 14h i saznam da je dezurna doktorica koja me primila hitno kad sam ono prokrvarila od polipa u 6. mjesecu i tada mi se bas, bas svidjela. Ta me vijest obraduje. Saljem poruku nasoj *****, da vidim zna li ona ove dezurne doktore i on mi potvrdjuje da se drzim ove doktorice i zove muza da joj javi da cu doci. ******, hvala!

Odlucila sam da ako bolovi ne zaredjaju do 3 da svakako odem na kontrolni CTG, cisto da provjerimo kakvo je stanje. Oko pola 2 krene ponovo da curi voda, ovaj put malo vise, a bolovi krecu na 10-12 minuta, ali i dalje slabog inteziteta. Pada odluka da odmah idemo u bolnicu. Iz kuce krecemo oko 2:15, u bolnicu stizemo u pola 3. Idem u ordinaciju i cekam doktoricu. Ona stize oko 15 do 3 i pregleda me. Kaze da je krenuo da curi vodenjak i da sam otvorena 3-4 prsta. Kaze da sam za prijem i salje me na pripremu. U 3:25 zavrsavam sa pripremom i setkam po hodniku ispred porodjajne sale, kuckam SMS-ove. U 20 do 4 stize doktorica, kaze da legnem na sto. Pregledaju me i ona i babica, konstatuju da se beba skroz namjestila, da vodenjak curi, ali je i dalje tu. Bolovi su sada na 5 do 7 minuta, ali i dalje nisu previse bolni-CTG ih jedva registruje. Doktorica donosi odluku da ukljuci indukciju, da se ne bi ni ja ni bebica mucile. Ukljucuju mi indukciju i poslije nepuna 3 minuta krecu pravi bolovi, na 2-3 minuta. Doktoricu zovu na hitni carski, a mene obilaze 2 babice. Bolovi se redjaju, ja krecem sa disanjem i osjecam da se beba polako spusta. Babica kaze da cu se brzo poroditi, jos samo 2-3 kontrakcije i osjeticu da je vrijeme da se gura. I stvarno je tako bilo. Poslije druge kontrakcije nazire se glava i babica mi kaze da je vrijeme da se gura. Poslije prvog napona me zaustavlja da se ne bih pocjepala. Masira mi medjicu i cekamo sledecu kontrakciju. Dosla je brzo i daje mi znak ga guram. I…uspjeeeeh> iskocila Jovanica. Sve je bilo gotovo u 16:45. love32.gif
Konstatuju da je bebica dobro i vode je na mjerenje. Nakon sto su je sredili donose mi je na grudi.

Eto, to vam je moja prica. Nisu me rezali, malo sam popucala po staroj epiziotomiji. Doktorica je dosla da me usije i konstatovala da sam super prosla-puknuce je maltene ogrebotina. Stavila mi je 2 konca.
Oporavak krenuo savrseno, potpuno druga prica u odnosu na prvi porodjaj kad nisam mogla da sjednem mjesec dana.

26/11/2010
11:40 am
Dragana
Guest
Guests

Ja neću prepričavati doživljaje sa porođaja već ću se samo osvrnuti na uslove u porodilištima.
Ja sam se oba puta porađala u barskoj bolnici i zadovoljna sam uslovima.
Najviše od svega mi prija to što me porađa doktorka koja mi je vodila trudnoću, i to mi daje neki osjećaj sigurnosti da ništa ne može poći po zlu.
U nasoj bolnici postoji program baby friendly. Bebe se donose majkama i sa njima budu sve do odlaska iz bolnice.
Jedina primjedba, ujedno i ona najveća je ta što se ne posvećuje dovoljno pažnje dojenju i obučavanju majki, jer kao što i same znate, svaki početak je težak.
Ja sam uspjela da se izborim sa svim tim problemima zahvaljujući patronažnoj sestri – gospođi Ranki Jovetić. To je jedno divno stvorenje, puno pažnje i uvjek spremno da pomogne, posavjetuje i olakša probleme oko dojenja.
Za KBC sam čula raznorazne priče i prosto ne mogu da vjerujem da su tamo uslovi toliko nehumani, uosptalom kao i odnosi doktora i drugog osoblja prema porodiljama.

26/11/2010
11:57 am
Danchy
Guest
Guests

Vidiš, ja nemam loše iskustvo sa porodilištem u Podgorici. Odgovarala mi je varijanta da se bebe donose na 3 sata, jer porođaj ipak iscrpi i potreban je odmor. Posebno mi je to odgovaralo prvi put, kad me rana opučala. Ipak je to samo 3 dana i znaš da ćeš brzo kući gdje te čeka akcija 24/7. Smile

Posebno sam ovaj drugi put imala sjajno iskustvo sa dežurnom pedijatricom. Mogle smo da odemo na konsultacije sa njom kad god smo htjele. Recimo, na moje insistiranje je Jovani odrađena analiza bilirubina, jer mi je Darko imao produženu žuticu (trajala čak tri mjeseca), a primjetila sam da je i Jovana malo žuta, pa sam otišla kod doktorke i ispričala joj kakvo iskustvo imamo. Ona je rekla da smatra da nije kritičan nivo, ali da će odraditi analizu, za svaki slučaj. Poazalo se da je nivo bio zaista ispod gornje granice i da nema potrebe za tretmanom, ali sam ja isto bila mirnija što je odrađena analiza…

27/11/2010
2:20 pm
Kristina M
Guest
Guests

Uopste ne mogu da se odlucim koju pricu da ispricam. Svaki porodjaj mi je bio veoma “intersantan”, i svaki je imao svoje drazi. Drugi mi je bio najlaksi, i pamtim ga kao najbolje iskustvo, jer sam toliko bila opustena, i toliko srecna svo vrijeme, da sam se osjecala kao da sam otisla na jednodnevni odmor.

Tada sam koristila epidural. Sa njim imam zaista sjajno iskustvo, i uvijek ga svima preporucim kada me pitaju. Termin mi je prosao punih deset dana, tako da sam dosla ujutru po dogovoru da mi izazovu porodjaj. Stavljene su mi dvije vaginalete i kada su poceli neki blazi bolovi ukljucen mi je epidural. Svo vrijeme sam lezala, spavala, citala novine, caskala sa babicama i doktorima kada bi dosli i sve je savrseno proslo. CTG je svo vrijeme bio ukljucen i kada su primjetili jace kontrakcije, poceli su cesci pregledi, i onda je u jednom trenutku dr rekao da je sve spremno za porodjaj. Slusala sam sto su mi govorili, napinjala se kada su mi savjetovali i iz treceg puta je izasla moja carobna djevojcica. Osjecaj je bio NAJDIVNIJI i neopisiv zaista, isto kao i prethodni put, kao i sljedeci. To je zaista najljepsi osjecaj koji neko moze da osjeti. Toliko ljubavi, srece, ne znam cega sve, mislim da se ne moze skupiti sem kada ugledas svoje dijete.

Prvi put je sve bilo mnogo duze i mnogo teze. A uz sve nijesam ni znala sta me ceka. O epiduralu sam samo razmisljala, jer su sa tom procedurom poceli par mjeseci prije mog termina, pa me nesto bilo strah. Termin je i tada bio prekoracen deset dana, i dr me posavjetovao da tu noc hodam kao nikad do tada 🙂 I zaista je tako bilo. Mislim da smo Dusko i ja prepjesacili cijelu POdgoricu uzduz i poprijeko. Oko dva sata ujutru sam dobila neke bolove, mada slabe ali sam shvatila da je to to. Sve su bili intenzivniji, ali su oko osam i po potpuno prestali. Poslije pauze od par sati su se vratili, i intenzitet se sve vise pojacavao. Oko 18 sam se uputila ka KC, na nagovor Duska kojeg je polako pocela da hvata panika, mada to nije pokazivao, ali se meni i dalje nije islo. Kada smo se parkirali ispred bolnice, svi bolovi su nestali. Nagovarala sam ga da se vratimo, da odemo neke obaveze da zavrsimo, ali nije odustajao:) Nakon pregleda su mi rekli da je proces poceo polako 🙂 i da mogu ici u porodiliste. Tada su mi objasnili i da Dusko ne moze samnom dalje, i da moram sama uci. To mi je bio najtezi trenutak tog dana. Plakala sam, nijesam mogla da se suzdrzim, iako sam se svim silama trudila. Da je ostao samnom tada i da je mogao ostati svaki sljedeci put, sve bi bilo mnogo mnogo lakse. Ali nije….
Setala sam sama hodnicima, nidje nikoga nije bilo. Nijedne jedine zene, satima. Bolovi su bili sve jaci, mislila sam da umirem 🙂 Ali sam i dalje setala. S vremena na vrijeme su mi ukljucivali CTG da provjere kontrakcije i bebu, a onda sam konacno i legla na sto. Trajalo je cijelu vjecnost, barem se meni tako cinilo. Probili su mi vodenjak, i onda se sve malo ubrzalo. Kada je doslo vrijeme da GURAM, nijesam umjela. Doktor je pokusavao da mi objasni ali nikako nije islo. Onda sam pocela da se nerviram, da pricam, da govorim da ne umijem, da sam glupa:)))… ali me on ipak uspio “vratiti u normalu”. Vrlo brzo poslije toga sam rodila djecaka, teskog 3800, koji je imao dva puta obmotan pupcanik oko vrata, i malo je teze disao. Cak mi se cinilo da je od trenutka kada se rodio dok nije zaplakao prosla vjecnost. Ipak je sve bilo dobro. Radili su mi epiziotomiju, mada ne veliku, ali me ni sivenje ni nista nije boljelo, jer sam bila najsrecnija zena na svijetu u tom trenutku.

Treci put je definitivno bilo najiteresantnije. Opet je prosao termin, nekoliko dana, tri cini mi se (a cijal trudnoca je bila visokorizicna i pila sam tablete za odrzavanje). Dogovoren je ponovo bio epidural, i receno mi je da dodjem popodne. Stavljene su vaginalete oko 17. Vrlo brzo su poceli bolovi, i vrlo brzo su postali jaki. Ono sto me malo zabrinjavalo je bio visok puls, 140, ali od nervoze i nekog groznog predosjecaja. Trudila sam se da disem dubokom da se smirim, ali nije islo. Oko osam su bolovi vec bili dosta jaki. Cekala sam anesteziologa da dodje i ukljuci epidural. Ali on se nije pojavljivao. Poslije nekoliko minuta sam shvatila da nesto nije u redu. Objasnili su mi da se covjek ne javlja na telefon i da ne mogu da ga dobiju. Svi su ga zvali, i ja, i svi doktori i sve babice. Jednostavno se nije javljao. I tu je pocelo moje ludilo. Nijesam bila spremna da se poradjam bez epidurala, od prvog dana sam racunala na to, i samo sam ponavljala da me vode na carski. To naravno nije dolazilo u obzir. Bolovi su bili sve neizdrzljiviji. POcele su da mi trnu ruke i noge i tu sam se dodatno prepala, ali su mi objasnili da je to zbog inteziteta bola. Nijesam im ni davala normalno da me pregledaju. Pukao je vodenjak i beba se spustila u porodjajni kanal za izlazak. E to je posebno bilo tesko za podnijeti. Samo sam im rekla – poradjam se. U tom trenu se pojavio anesteziolog na vratima, i zaista sada vise ne znam sta sam mu sve govorila. Samo sam ponavljala ukljucite mi epidural, ali je i meni bilo jasno da je za to kasno. Objasnili su mi da moram da legnem, i da pocnem da se poradjam. Sve je bilo spremno. Nakon dva push, push-a 🙂 rodila sam moju trecu srecu, i onda je opet krenula sva ona navala srece i placa.

Kada sam o svemu tome razmisljam ni sama ne znam sta da mislim. Znam jedino sa sigurnoscu da bi mogli biti puno humaniji, brizniji, osjetljiviji i ljubazniji. Nijedna od nas ne dolazi tamo zbog njih, nego zbog nas i nase djece, iako njihovo ponasanje ponekada moze ukazivati na suprotno. Posebno na odjeljenju gdje su nas smjestali nakon porodjaja. Meni uzasno smeta to sto moje bebe nijesu bile pored mene, sto mi niko, ali niko nije pokazao kako se doji i posavjetovao barem osnovno u vezi sa tim, sto su mojim bebama davali dohranu svo vrijeme dok su bile kod njih, sto najblizi, i u tom trenu najpotrebiji, nijesu mogli biti samnom… Ne razumijem zasto je sve tako, a posebno ne zato sto je to u svim razvijenim zemljama tako, sto je to u velikom broju gradova Crne Gore tako, a u KC nije, jer nadlezni misle da su u pravu i da oni ispravno rade. A nijesu u pravu i TACKA

27/11/2010
4:49 pm
Danchy
Guest
Guests

Kristina, hvala što si podijelila svoja iskustva sa nama!

Moja iskustva su dosta drugačija. Doduše, ja imam prilično visok nivo tolerancije bola, tako da mi ni kontrakcije nisu bile toliko nepodnošljive. Tresle su se i meni ruke i noge oba puta, ali tek nakon porođaja. Prvi put mi je trebalo tri napona, drugi put dva. I Darku je pupčana vrpca bila obmotana oko vrata, pa je doktor morao da odreaguje dok je još bio unutra. Zato je i epiziotomija bila prilično velika i rana me baš namučila čitavih mjesec dana nakon porođaja. Drugi put je bilo laganica.

Mislim da je 90% do psihe. Ja sam bila spremna na to da mm neće moći sa mnom, znala sam i kakvi su uslovi na odjeljenju za porodilje. Znala sam da je to tako i gledala da iz svega toga iskoristim najbolje. Recimo, mnogo mi je značilo što su babice bile tolerantne i dozvolile mi da se 2 minuta nakon porođaja javim mojima telefonom (što je, btw, protiv pravila). One su mi rekle da javim mužu da dođe na vrata porodilišta i dogurale krevet na kom sam bila skroz do vrata, da može da me vidi. Čak su nas ostavile par minuta da popričamo. U toku samog porođaja glavna babica mi je bila SJAJNA. Zahvaljujući njoj sam tako dobro prošla.
Već sam gore navela pozitivno iskustvo sa odjeljenja. I sestre su mi bile skroz ok.

Sa druge strane, ima svakakvih porodilja. Od onih koje naručuju picu sa odjeljenja, pa se bune što im sestre ne dozvoljavaju da se to unese, preko onih koje ne dozvoljavaju doktorima da ih pregledaju jer ih, čoče, boli, pa do onih koje bi svako malo da gledaju bebi i maltretiraju sestre. Meni je i to ponašanje totalno neprihvatljivo.

Što se tiče onog čuvenog “zida plača”, i mene je strašno nervirao. Grozno je i bolje da potpuno zabrane posjete, nego što su ono onako napravili. Mi smo svaku put morali da pričamo preko telefona, jer se bukvalno ništa ne čuje. To su napravili da bi spriječili unošenje bacila na odjeljenje, ali mislim da definitivno nije adekvatno rješenje.

27/11/2010
10:04 pm
Tereza
Guest
Guests

Drage moje odvojih malo vremena da procitam vase price.
Ja cu biti jako kratka jer mislim da nemam bas smisla da sve opisem tako da bude interesantno onome ko cita. Sve tri pricice su iz porodilista u Cacku.

Imala sam tri trudnoce i tri carska. Zasto? To znaju samo dr jer mi nikada nije direktno receno zasto. Evo sta sam ja naslutila iz njihovih prica.

Prvi put mi je sin bio okrenut po strani, imala sam kontrakcije ceo dan na 5 minuta ali ni jedna od njih me nije bolela. Svaka se uredno ocrtavala na CTG-u ali nista od otvaranja ni od bola. Valjda se beba jednostano nije namestila glavicom pa posto nije bilo otvaranja ni pritiska materica se sama skupljala i opustala a nista nisam osecala. Na kraju dana dr se odlucio za carski.

Drugi put sam imala ruzno iskustvo kada mi je dr iz samo njemu znanog razloga probusio vodenjak pri pregledu tri nedelje pre termina.Confused Zasto? Nikada nisam dobila odgovor. Rodila sam devojcicu staru 36 nedelja. Hvala Bogu zdravu i pravu.

Treci put sam odrzavala trudnocu pd kraja sestog meseca. Kako sam usla u deveti i pocela da smanjujem doze lekova tako je doslo do krvarenja i odlaska u bolnicu. Nekoliko sati kasnije sam operisana po treci put i dobili smo jos jednu devojcicu. Smile

Moja velika zelja je bila da se porodim prirodno ali eto nije mi islo. Treci put sam cak htela operaciju sa spinalnom anestezijom da budem budna za vreme operacije ali nije bilo vremena zbog krvarenja i jakih kontrakcija. Jako mi nedostaje trenutak koji prikazuju svuda u filmovima, a to je kada se mama porodi i vidi svoju bebu prvi put, cuje bebin prvi plac…

Ono sto mi se svidelo i na sta sam ponosna je stav porodilista da bebe budu sa mamom u sobi od rodjenja, a sa caricama od trenutka kada to pozele tj kada budu sposobne da brinu o njoj. Dobila sam sve njih na prvi podoj par sati po operaciji. Bebe se u prvim danima donose na podoj redovno. Kod mene su uvek bili od momenta kada bi trazila i rekla da mogu da brinem sama o bebi.
Prosto nemogu da verujem da sam ja jedina imala srece da koliko toliko uzivam sa svojim bebama. Nazalost sa svih strana cujem samo negativne price. Nije da je kod mene bilo sve idealno vec se trudim da zaboravim neke manje ili vise ruzne stvari i da rodjenje svoje dece pamtim u sto lepsem svetlu.
Carski nije lak i mislim da svako ko mora da prodje kroz njega malcice ulepsava stavri kada kaze da to nije nista strasno, da nista ne boli i da su za jedan dan bile kao da se nisu ni operisale. Zene pa koje ste to analgetike dobijale kada vas bas nista nije bolelo? (Preporucite Laugh)

27/11/2010
10:04 pm
Tereza
Guest
Guests

U bre ja sam mislila da sam napisala tri recenice… kad ono … Laugh

28/11/2010
2:16 am
DaBo
Guest
Guests

U KBC-u sam se porodila sa oba nasa djecaka, carskim rezom, 2003. i 2008. godine. Imam potpuno dva razlicita iskustva sto se tice samog porodjaja, i to samo iz jednog razloga-vrste anestezije.
Ono sto zelim da sa vama podijelim je komfornost koju donosi porodjaj carskim sa sinalnom anestezijom koja, nazalost, nije praksa u nasim porodilistima. Sve to, cini mi se, zbog ‘stare skole” nasih ginekologa i slabe nase informisanosti. U razvijenom svijetu se svugdje ovakva intervencija radi u spinalu, i totalna je apsolutno kontraindikovana.
Nakon porodjaja nema iscrpljujucih infuzija, nema trodnevne zedji i gladovanja, nema straha od kaslja koji uzrokovan intubiranjem proizvodi nesnosan bol. Sve to podstice laksi postoperativni tok, a da ne pisem o samom tom osjecaju da ucestvujete u svom porodjaju, odmah vidite i pomilujete svoju bebe. Zbog tog kontakta s bebom lakse se uspostavlja laktacija, sto je nerijetko veliki problem carskim porodiljama. Ja sam nakon drugog carskog ustala nakon 6 sati, iste noci jela i pila, a vec sledeceg jutra skinuli su mi kateter. Dojila sam sa lakocom od prvog podoja.Sve to mi je bilo SF prvi put, zbog sve te iscrpljenosti usled nejela i nepica i jos uz totalnu koja istrosi sve receptore.
U KBC-u se do danas uradilo vrlo malo carskih u spinalu, mislim da sam ja tada bila prva ili medju prvima. A to nije bilo tako davno, moj mladji sin ima 2,5. Svima bi ga preporucila od sveg srca, i da to bude jedina opcija pri porodjaju carskim rezom.
A sto se tice boravka na odeljenju nakon porodjaja, uglavnom, imamo slicna iskustva. Pamtim izblijedjele plakate o baby friendly programu na zidovima soba i odgovora na moje pitanje kad ce ga, napokon, i kod nas biti… kad dodjete sledeci put. Nadam se da ce se do tada mnogo toga promijeniti.

28/11/2010
10:26 am
Kristina M
Guest
Guests

Danchy said:

Sa druge strane, ima svakakvih porodilja. Od onih koje naručuju picu sa odjeljenja, pa se bune što im sestre ne dozvoljavaju da se to unese, preko onih koje ne dozvoljavaju doktorima da ih pregledaju jer ih, čoče, boli, pa do onih koje bi svako malo da gledaju bebi i maltretiraju sestre. Meni je i to ponašanje totalno neprihvatljivo.

Moje misljenje je potpuno drugacije. To sa narucivanjem pice je stvarno bzv ali da ne dozvoljavaju da se unosi hrana bez “preko veze” to je totalna besmislica. Prvo, trudnice nijesu bolesnici koji ne smiju da jedu, a ne pada mi na pamet koji bi drugi neki razlog mogao biti sem neko pravilo koje ne je neko nekad donio (sto i jeste nazalost slucaj sa njihovim gotovo svim pravilima.
Zabranjivanje doktorima da ih ne pregledaju, a slusala sam tamo takvih primjera dok sam bila strasno puno, je u najmanju ruku cudo, ali desava se. To mislim da nije cisti bezobrazluk ili sta li vec nego kao prvo uzasan strah od porodjaja, a onda i nas mentalitet. KOliko zena je prvi put otislo kod ginekologa onda kada im je porodjaj poceo. Strasno puno, vjerovala ili ne. Ali oni moraju neki nacin naci kako da im “pridju”. To im je posao izmedju ostalog. Zato kazem, ne dolazimo mi tamo zbog njih, nego su oni tamo za nas. Moja jetrva je babica, i zaista mislim, ne zbog nje, da su one tamo najbolje osoblje na koje se moze naici, i razmijem milion nekih situacija koje moraju rjesavati grubim putem, uslovno receno, jer zaista ima svakakvih zena i porodilja, a posebno su opasne situacije kada svojim ponasanjem mogu da ugroze svoj i zivot djeteta. Eto joj ja nijesam davala da me pregleda, mada njoj, ostalima to ne bih radila 🙂 ali zbog cistog bijesa jer sam se osjetila prevarenom i bila sam potpuno sludjena. Ne znaci da sebe opravdavam za takvo ponasanje, ali su to posebne situacije u kojima bukvalno ne znas “sta te snazazi”.
Za donosenje beba svako malo potpuno podrzavam svaku majku, ustvari mislim da treba da drza bebe zajedno sa majkama pa im se to ne bi desavalo. A ako nekome ne odgovara ili nije u mogucnosti da bude sa svojom bebom 24 sata iz opravdanih razloga, naravno da bi trebalo i to omoguciti.
Sestre na odjeljenju su, sa par izuzetaka, prilicno grube, nekomunikativne, nevaspitane, neuvidjajne…. Sva tri puta sam imala priliku da se uvjerim u to, i ne vjerujem da mi se bas zalomilo. Samo je npr. jedna zena, da sam je ja vidjela za tih ukupno devet dana koliko sam tamo provela, detaljno, polako, smireno objasnjavala zenama kako da pravilno doje bebe. Samo jedan. Vec sam napisala – mene niko nije ni pitao nista prvi put, ali sam srecom imala odlicno iskustvo.

28/11/2010
3:33 pm
Danchy
Guest
Guests

Ali oni moraju neki nacin naci kako da im “pridju”. To im je posao izmedju ostalog. Zato kazem, ne dolazimo mi tamo zbog njih, nego su oni tamo za nas.

E vjeruj mi da sam ja bila iznenadjena koliko su zivaca imale sestre dok su pokusavale da privole jednu porodilju da ih pusti da joj pritisnu stomak, da bi provjerile da li se materica povlaci i koliko krvari. Ova je bukvalno vristala i na najmanji dodir, a one su se cijelu noc ubjedjivale sa njim. I cijelo vrijeme su bile ljubazne i objasnjavale joj zasto to rade i sta moze da se desi ako se to ne odradi. I na kraju morale da pozovu dezurnu doktorku koja je morala da joj zaprijeti nacelnikom. Ne kazem ja da je bezobrazluk u pitanju, nego samo kazem da ni njima nije lako (osoblju) i da nerijetko moraju da “cinculiraju”.

I meni su prvi put potrefile neke nadrndane sestre i zato sam ovaj put bila toliko prijatno iznenadjena. Samo jedna je bila strogo poslovna, a ove druge su mi bile bas, bas ok. Svaki put kad su moji nesto poslali, sestre bi mi donijele direktno u sobu (oba puta sam bila u onoj sobi na dnu hodnika), na svako pitanje sam dobijala odgovor, bez ljutnje. I sama sam se iznenadila da je tako.

Potpuno si u pravu to oko dojenja. Oba puta se samo jednom pojavila instruktorka i pitala treba li kome pomoc i to tako da se tacno moglo osjetiti da moli boga da joj ko ne trazi instrukcije. Bas iz tog razloga su mi se i stvorile radage prvi put.

Sto se hrane tice, ja sam razgovarala sa jednom od sestara i ona mi je objasnila da su morali da pribjegnu najstrozijoj mjeri zabrane jer kad je bilo dozvoljeno redovno su unosili brzu hranu (hamburgere, pilece batake i slicno), pa su nekoliko puta imali slucajeve trovanja. Iz tog razloga su morali skroz da zabrane, jer im nije posao da sad stoje na vratima i provjeravaju u kesama ko je sto skuvao, jel. Wink

28/11/2010
5:34 pm
caye
Guest
Guests

imala sam prilike da vidim fotografije nekoliko porodilista u cg i skontala da je podgoricko porodiliste u najgorem stanju i bas se raspada! u ovakvim uslovima i sa ovakvim osobljem mislim da bebi frendli u pg ne bi ni bilo dobro da uvedu jer bi zene i bebe bile prepustene same sebi!
izmedju moja dva porodjaja tj za 3 god i 10 meseci, dve stvari su se tamo promenile, dobili su 2 nova kreveta za porodjaj i okrecili su sobeLaugh prvi put sam se poradjala na onom praistorijskom lezaju a drugi put na ovom novom, razlika je drasticna! sami porodjaji su mi bili vrlo slicni i srecom prilicno brzi, a babice u porodjajnoj su uglavnom bile ljubazne (za razliku od ovih na odeljenju)
posle prvog porodjaja sam skontala da me je jedna prijateljica “preterano dobro” pripremila na uslove u bolnici, rekla mi je da je sve toliko prljavo i nikakvo da ponesem samo sto posle porodjaja mogu da bacimSmile istina je bila da nije bas toliko prljavo ciste relativno redovnoSmile
prvi sok mi je bila ona prijemna soba gde spremaju za porodjaj, blago receno uzas! posle toga mi je sve izgledalo normalno iako su uslovi bili prilicno nehumani, kraj jula na 500 stepeni u sobi gde prozori ne mogu da se otvore jer su ostali prisrafljeni od zime posto su se otvarali od promaje! za tih 5 dana sam smrsala najmanje 5 kg, sto od vrucine sto od nervoze. prvo su mi rekli da je beba dobila jaku zuticu da ostajemo dan vise, a onda sutradan da su joj neki hormoni poviseni pa moraju da se posavetuju sa endokrinologom bez nekih detaljnih objasnjenja, da bi posle 5 dana skontali da je bolje da nas puste kuci jer ce se tamo beba brze oporavljati a da se ovo sve desilo verovatno zato sto beba i ja imamo razlicit rh faktor! sestre su se uglavnom bzvz ponasasle, bilo je vreme odmora pa ih je bilo manje i bile su neraspolozene i neljubazne, zeni do mene na molbu da joj pomogne da postavi bebu dobro na dijku sestra rekla vidi kolika ti je sisa veca nego bebi glava, nije ni cudo sto ne mozes da ga namestis, uzas! ko zna sta bi se meni desilo sa grudima da nisam imala “nekog poznatog”, bez toga izgleda kod nas nista, pa posto je beba bila na “suncanju” dosla je sestra da mi izasira grudi, mleko je pocelo i to je bilo super, ali kako je beba stalno bila u boxu i na adaptiranom, muke su tek usledile. prvih 15 dana kod kuce beba mi je bila non stop na grudima. mleko je curilo na sve strane a ona je bila stalno pospana od zutice… ali bila sam uporna i uspele smo.
drugi put je sve bilo poznato i lakse, a beba je pocela odmah da vuce tako je mleko krenulo istog dana kad sam se porodila, nije bilo drugih problema pa sam se strudila da zanemarim i osoblje i uslove i mislim samo na trenutak kada cu biti kuci sa svojom porodicom

12/01/2011
12:16 am
Tajchi
Guest
Guests

Hmmm, odakle poceti. Znam da je u KC-u situacija uzasna, cula tolike price i imala toliko prijateljica koje su se tamo porodile. Neke opet prosle dobro, samo zbog njih samih i genetike, porodile se bukvalno za 15 minuta, da su malo zakasnile, porodile bi se pred ulaz. S druge strane, cula sam sve hvale za Cetinjsku bolnicu i njihovo porodiliste, mada, ni tamo nije sjajna situacija sa savjetnicama za dojenje. Moja kuma imala uvucene bradavice pa prvo nije uspjela dojiti, za drugo joj rekla jedna zena sa odeljenja, isto porodilja, ona joj pomogla, a trece dojila cak i vise od dvije godine 🙂

U Bg-u se tome poklanja veeelika paznja, postoji i savjetovaliste, patronazne sestre su divne, sve kazu, pomognu, savjetuju. Obucene savjetnice, koje se malo malo usavrsavaju po raznim seminarima su uvijek tu da pomognu. Na zalost, ja u to vrijeme nisam bila u Bg-u, nisam poznavala ni jednu savjetnicu, Poceli problemi i dojila (uz dohranu povremeno od 3. mjeseca) do punih 7. Onda morala prestati zbog svog zdravlja i “spasavanja zivota” Ali, to je prica za temu dojenje.

Moj je porodaj bio HOROR. Iako je muz bio sa mnom. Da nije, ne znam da li bih danas bila normalna zena?! Ali, o tome drugom prilikom, duga prica, pa nije za noc.

12/01/2011
10:22 am
ana
Guest
Guests

Oba porodjaja, prirodnim putem u KBC-u. Prvi put dosta tesko, ali sam imala odlicnog dr-a i babice su bile sjajne! U principu, vodenjak mi je pukao mjesec dana prije termina, a ja nisam imala nikakve bolove, tako da je dosta dugo trajalo, ali na kraju sam malenog rodila iz 2 napona. O dojenju sam pisala na onoj drugoj temi, pa da se ne ponavljam. Sa cerkicom mi je bilo sve kao pjesma, dr se samo pojavio da mi pukne vodenjak, ostale babice sa mnom, fenomenalne su bile i malena se rodila brzinski. Oba puta su me odmah izveli na hodnik kod supruga, oba puta sam imala telefon uz mene…niko mi nije nista branio. Hranu su mi donosili, bez problema su mi sestre sve dodavale. E s druge strane, higijena nikakva, moras da molis za cistu posteljinu, prvi put sam odgledala 5 ili 6 porodjaja, sto mi kao provorotki stvarno nije trebalo, posjete, da ne pominjem, mrzjela sam onaj zid, i mi smo isto pricali telefonom, smeta mi sto za sve moras da molis i pitas jer ima puno zena koje ne znaju ni sta da traze ili pitaju. Vjerujte mi da sam prvi put morala da molim sve redom da mi daju rogam (ja sam – krvna grupa) i da ih podsjecam jedno 10 puta….Ma ima jos puno toga, i svi se slazemo da je situacija bas losa. Naravno da ima svakakvih porodilja, ali onaj mrzovoljni stav sestara i nezainteresovanost doktora je ono sto je je meni ostavilo ipak najaci utisak.

12/01/2011
1:22 pm
Tajchi
Guest
Guests

Vjerujte da ni u Srbiji nije bolja situacija. Barem nije bila, sad se, posle ogromne prasine, raznih TV emisija, peticija, tuzbi… dosta popravila. Ja sam bila u panici gdje se poroditi (znate one price iz CG-a, svako ima neku babicu, sestru, doktora koji ce se zauzeti za njih, ili ce zvati rodbinu, ovi svoju, prijatelje, kumove i onda se digne pola drzave ako nesto treba). Naravno, kad mi je otac bio bolestan, a dr se nisu nesto okretali, i mi smo dolje tako radili, a i ja sam jednog za rukav dovela da ga pregleda (upala sam mu tako u kacelariju po dolasku sa aerodroma, da je vidio na sta sam sve spremna i ustao je covjek kao oparen).

Elem, ovdje na to nisam mogla da racunam. Nemam rodbine, ni mm nesto nema, ni jednu sestru ne poznajem, niti babicu, nista! Au, sta da se radi? A onda sam krenula u istrazivanje. Prvo sam procitala citav sajta “Majka Hrabrost” i svakakve price iz porodilista. Bolje da nisam. Na svaku sam se pricu isplakala. Ionako su hormoni u trudnoci tako radili da bi mi suze krenule i kad bih gledala dijete iz Biafre, a ne da slusam i citam sta se kod nas desava. Mada, procitala sam i sta se smije a sta ne. Posebno iskustva sa zapada. Bitno mi je bilo da bebi ne naskodim nicim, tako da sam procitala da je STRASNA GLUPOST ne dozvoljavati porodilji da pije vodu ili pojede nesto malo da joj da energiju. Ujutro sam pojela Bonzitu, prije kretanja u bolnicu, ona mi najvise prija, a i prokrijumcarila sam jednu, mada, kako se sve desavalo, nije cudo da sam totalno zaboravila na nju. Iskreno receno, nisam uopste osjetila glad do sutradan. A mm mi je ponio i flasicu vode od pola litra, ali, morao je da obeca da ce mi dati samo po gutljaj, makar me osamario ako pocnem da trazim vise (NIKAD me ne bi osamario ne znam sta da radim, cak ni da mu se na glavu popnem, takav je). Negdje sam procitala, ne znam gdje, da, ako se pije voda, treba samo u malim gutljajima. I, drzali smo se toga striktno. Ja bez vode ne mogu, u trudnoci sam pila po 5 l, na moru se vjecito nosimo sa vodom,to mi je najveci prtljag. I sad da mi je neko zabrani, uf, nisam tolerantna. Inace ovako, znam da budem jaaako mirna, disciplinovana, ako mi se objasni, sve cu da istrpim. Samo, nemoj nista na silu, nista na ZASTO – ZATO i nemoj da mi se dira porodica, tu sam gora nego lavica, tu ne prastam nista!

Moju je trudnocu sasvim slucajno vodila predivna doktorka, odabrala sam je a da je nikad prije nisam vidjela (u Bg-u sam isla privatno kod ginekologa prije trudnoce). Preporucila mi je dr. iz firmine ambulante i rekla da je O.K. I vise od toga. Takvu prijatnost, ljubaznost, tihi i topli glas, njezan pregled, NIKAD nisam imala. Zna i mog supruga, svaki put je pitala za njega ako bih dosla sama po upute ili doznake, a najavljivala bi mi kad ce biti UZ kako bi i on bio tu. Gledali smo zajedno UZ, objasnjavala sta je sta, sredila mi preko reda da odem na CTG u bolnicu (u tom DZ-u ga nemaju) i ispostavilo se da u toj bolnici radi njen muz. Isto je ginekolog pa me i on pregledao. To je nova bolnica, renovirana posle 10 godina od bombardovanja i pocela ponovo sa radom 3-4 mjeseca prije mog porodajaja. I, nismo o tome pricali, pustila me da sama odlucim, ali, mogla sam zapeti da idem tamo, da me poveze sa suprugom, da me legne u bolnicu kad je vrijeme i da sve bude super. Bolnica je Dragisa Misovic, sredjena, divna, topla, svaka soba ima svoje kupatilo, sobe su samo dvokrevetne, svi prozori dihtuju, spavacice nove, ciste, ima i mojih velicina :). Imaju baby friendly sistem. Medjutim, bolnica je mala, i desi se, da i ako imate uput za nju i dogovor, svi krevetu budu zauzeti, pa vas posalju u drugu bolnicu. Eee, to nisam htjela. Sve sam mislila da ce mi se desiti porodjaj dok taj doktorkin muz ne bude u smjeni i da ce bolnica biti puna pa ce me negdje drugo poslati. Greska. Trebala sam (obzirom da sam presla termin 8 dana), da sam znala, dogovoriti kad je on u smjeni, uci tada u bolnicu i u dogovoru sa njim se poroditi. Ali, ja niposto nisam htjela nicim da ubrzavam porodjaj, nisam htjela uci kad su mi rekli, kad sam presla termin, vec sam cekala da beba sama pokaze kad ce vani.

I tako, vagam ja izmedju 2 -3 bolnice, raspitujem se, pitam koliko kosta prisustvo oca (sramota, i to naplacuju kako bi odbili roditelje od toga, negdje cak i 180E!). I skoro se odlucim za D.Misovic kada cujem da nema prisustva oca!!! I odustanem. Sestre su mi rekle da bih se ja i na drvetu poradjala, samo da mi suprug bude tu! Kasnije sam saznala da sam i tu pogrijesila, jer su uz vezu neki ocevi bili i u D. Misovic (imaju i 1 posebni box). Bili smo apsolutno protiv bilo kakvog podmicivanja (kod ovih se mojih dr to nije ni smjelo, izuzetno su posteni, to je nevidjeno!), i bila sam na par akcija gdje se pricalo o podmitljivim doktorima, onima koji primaju pare i sl. Ne bih dala pare da me porodi dr. pa da cu se kuci poradjati uz privatnu dr i babicu koju bih tada platila (to je njima dodatni rad onda, a ne onaj za koji stvarno primaju platu). Stvar je principa a to je kod mene jaca strana!

I tako, ne znam kako je dolje, da li mogu da se obidju porodilista, ovdje negdje kao fol mogu, negdje ne, ali, mozete da pricate sa sestrama, da vam kazu sta sve treba za bolnicu, da kazu kad je koji dr dezuran, posle ispitivanja ja odaberem Gradsku bolnicu Zvezdara. Takodje, spakovala sam i pumpicu za grudi i bila spremna da se otimam oko nje ako je neko zabrani. Nekad je nisu davali, ne znam sta im je trebalo to treniranje strogoce, ali, posle informacija nekih doktora i babica da se ona u bolnicama na zapadu zapravo iznajmljuje i da je dobiju SVE porodilje, kao i velikog angazovanja pojedinih aktivistkinja za humanije uslove u porodilistima, negdje su i dozvolili. Ja sam je ponijela i nisam pogrijesila. Spasila me par puta kad je nestalo struje pa nam nisu donijeli bebe na vrijeme na podoj (i to se desava, tuga).

Mozda vam je ovo sve OT, ali, pored same price o porodjaju, zelim ispisati sve o uslovima, kakva je koja bolnica, jer mislim da je to od znacaja. Da sam se udala u Pg-u i poradjala dolje, prije bih odabrala Cetinje ili BP nego KC u Podgorici. Ne patim od toga gdje ce mi dijete biti rodjeno i sta ce joj pisati u izvodu, iako se i ovdje mnogi hvale kako su “rodjeni Beogradjani”.

Ovdje se poznate face poradjaju na carski, plate, dogovore doktora, plati se apartman i sve se radi u sekundi, kad one hoce, tempirano. Obzirom da ste pricale o “zidu placa” (ne znam kako izgleda, ali, mogu da pretpostavim), ovdje je u apartmanima dozvoljen ulazak oca, mame, tate, kumova, ma cijela familija, bliza i sira moze da dodje ako se dr plati. Obicno je to slucaj za bolnicom “Narodni Front”. Tamo su se sve poznate licnosti porodile. Imaju i druge bolnice apartmane, plati se apartman, u njemu ste sami, beba sa vama, ako je “na suncanju” onda vam je donose posle toga, ili na podoj, zavisi od vaseg stanja. Apartman je predivan, ima svoje kupatilo, cist je sto je i logicno jer ste samo vi u njemu, a cisti se svaki dan. U posjetu mogu doci do 2 osobe istovremeno i to obicno zamole da bude u vrijeme posle rucka, ili prije rucka, kako se ne bi remetio mir navece, ili upadalo za vrijeme vizita ujutro. To je pravilo, nije strikno navedeno, ali se postuje, jer, ako je vizita, muz bi se nacekao dok ne prodje. Mada, za dodati nesto, za hranu i sl. pustile bi i navece na kratko, obicno 10-ak minuta. To je kad se ide normalnom procedurom, bez veze, ali se plati apartman i takvi su apartmanski uslovi. Ali, i apartmana po bolnicama ima samo 1-2, a vjecito su zauzeti (blago sretnicama koje ugrabe, tu nema veze, nego, ako je slobodan, prva koja se porodi i plati, ulazi u njega, ne moze se unaprijed rezervisati po normalnoj proceduri i gdje dr nisu podmitljivi). Ovo je sve vezano za Gradsku bolnicu Zvezdara.

Ja sam se za Gradsku odlucila iz vise razloga (pisacu u sl. postu o dr i samom porodjaju). Sad samo da navedem da su jedina bolnica (sad je uvela i D.Misovic) koja reviziju radi u anesteziji (a mene bas to zadesilo, kao da sam znala), imaju mogucnost prisustva supruga i kosta najjeftinije, svega oko 2o i nesto Evra je bilo, imaju 2 apartmana, u jednom je beba sa vama, u drugom nije nego je donose na podoj, a ostalo vrijeme je oni paze, imaju 2 odeljenja na 2 sprata, gore je beby friendly sistem – TO JE I ODLUCILO, i sobe su cistije, urednije, ima samo 16 porodilja kad je pun kapacitet, ima trpezarija pa se ne jede po sobama, posjetioce puste posle rucka u tu trpezariju pa svi fino sjednemo za sto i pricamo. Takodje, molba je da budu po 2 max i da posjeta traje, cini mi se, 20 minuta. Cak sestra dovede bebu u ruke, i to odmah sutradan, znaci prva posjeta, i surug moze da je vidi. Sestre zamole da se beba ne dira (zbog bacila iz prevoza, raznih kvaka koje su dirali usput oni koji dolaze), i da joj se ne miluje kosa. Moze se pomilovati preko one pelenice kojom je umotana i po nogicama koje su takodje umotane. Sa tim se potpuno slazem! Takodje, pored BF sistema, meni tako dragog, imaju i najbolje postporodjajne uslove za bebe: odmah im specijalnim aparatom provjere sluh, JEDINI u Srbiji imaju tu aparaturu, kao i uzmu krv i daju na posebne analize gdje se rano mogu otkriti moguci endokrini problemi (nekad, na zalost, trenutni rezultat moze da bude povisen, pa se mame prepadnu, ali, kasnije, posle mjesec dana, na ponovnom vadjenju krvi, ti parametri budu ujednaceni). Tako da se eventualni problemi mogu jako brzo saznati i raditi na njima. TO JE BILO PRESUDNO! Uslovi i aparatura za moju bebicu! Sve to iz razloga sto sam isla na double test koji je bio u redu, ali, nisam na amniocintezu koju je druga dr predlagala (kad je moja bila na bolovanju). Ta druga dr u istom DZ-u gdje sam isla i kod moje doktorke, toliko je zapela, toliko bila puna sebe, navaljivala, govorila mi da ne znam u sta se upustam (imala 38g i 5mj kad sam se porodila i to sam prvorotka), kako je ona “napravila” djecu vjestackom oplodnjom polovini CG (znam tacno i kome, zeni od skoro 60 godina), kako ona mora da insitira na tome i sve tako. Ja sam joj, posle mirnog slusanja te tirade i monologa JA pa JA, rekla da smo mi vjernici, da sam CUDOM ostala prirodnim putem trudna i da ne bih abortirala sve da cu i MACKU roditi. Moje je pa kakvo god je! Tu se ucutala i rekla: dobro, ako je tako. Zato mi je bilo bitno sta bolnica ima kako bih znala je li sve u redu. Hvala Bogu, jeste.

Drugi dio bolnice, taj donji sprat je UF. Mnogo Romkinja, prepuno, WC se ne stizu brisati, same zene neuredne, mozes pratiti trag za njima tackasti, polovina je toliko, najblaze receno slobodna, da imaju ne spavacicu, ne neglize, nego, trikmajcu umjesto spavacice! Ali, bukvalno, nekima dupe viri sa sve vatom iz njega. Bio mi je kulturoloski sok kad sam to vidjela. Inace sam navikla na drugaciji stav dolje po prirodi intimne slobode (medju drugaricama, kumama i sestrama, ni jedna nece postaviti golu sisu i dijete na njoj na javni profil, koliko god to slatko nekima moze da bude). Ja sam najslobodnija po tom pitanju pa se sestre sablaznjavaju ako ne zakljucam kupatilo kad se tusiram (nikad kuci ne zakljucavam iz prakticnih razloga: ako padnem – kako uci, ako bude zemljotres – kako izaci), ne ulazim bez kucanja ni na jedna vrata, cak ni u sobe svojih sestara pa stoga nije ni potrebno zakljucavati, ali, ako neko od njih zbog “frke” upadne u kupatilo, necu vristati na sav glas jer je to samo moja sestra, mama, suprug… A u bolnici, jedna je sjedjela stalno golog torza, “boljele su je grudi i morala ih je masirati” pa su mi njene grudi bile pod nos cijelo vrijeme, druga je presvlacila jednokratne gacice u sred sobe, tu mijenjala onaj ulozak od vate, a onda je te gacice prala iako su za jednokratnu upotrebu i susila ih na kvaku od prozora. Uzas! Pri tome su se cudile meni sto idem sa toaletnom torbicom u toalet. A u torbici toalet, a ne jedna papirna jer sa njom ne mogu nista, pa vlazne maramice, pa rezervne gacice ako vidim da zatreba, pa rezervni ulozak, pa sprej za epiziotomiju, i mali tecni sapun + jos sapuncic na lavabou u sobi. Takvu slobodu kod potpuno nepoznatih zena sam vidjela samo ovdje, cudna sam im ja sto se ne pokazujem svima, a one koje polugole setaju, pa to je normalno! I zato ovdje, kada su to vidjeli, nije dozvoljeno ulaziti u sobe kad je posjeta, da ne bi muz gledao druge polugole zene, nego na gornjem spratu gdje je sve bolje u trpezarije, a na donjem spratu, gdje prakticno i nije dozvoljeno, puste samo kod lifta, bukvalno da se nesto doda, tj. gotovo prokrijumcari, i to samo po nekolika minuta.

Misljenja sam da se i ovdje mnooogo toga mora promijeniti, iako su bolnice okrecene, vecina njim se stalno sredjuje, popravljaju prozore, dobile su klime (koje i rade i ne rade, ali, ajde, imaju ih), dobile su nove krevete. Problem je sto je vecina bolnica u samom centu pored zgrada, pa kad se nesto gradi, zamislite kako je, buka i mjesalice po cio dan. Pati se zbog nedostatka potrosne robe, posteljine, cebadi, jastuka, spavacica. Ali, odnos se dosta popravio sve zahvaljujuci jednoj zeni koja je pokrenula LAVINU svih kasnijih desavanja. Ali, u CG-u se MORA insistirati na boljim uslovima, ne snebivati se, traziti svoja prava, reagovati na sestre koje ne ispunjavaju svoje duznosti, prijaviti, stati iza onoga sto se trazi. Ja znam kako je, meni kad dodjem dolje i podzapam se sa nekim, seste kukaju: joj, ako se posvadjas, kod koga cemo mi ici na pregled?! Pa valjda znas da ovdje treba polako, naci nekoga koga znamo, pretrpjeti, pa POBOGU kako drugima tako i tebi, molim te pretrpi, proci ce, pravo trazi tamo u Bg-u a pusti ovdje, nemoj da se ljute… Ko bre da se ne ljuti?! Doktori koji primaju platu iz budzeta?! Znaci pacijenti placaju i cijela drzava placa! Oni su tu zbog nas, kao sto jedna zenica vec rece, a ne mi zbog njih. Sestre koje imaju i to plemenito ime “sestra” a tako se neljubazno ponasaju?! A ne ne, gdje vidim da nije u redu ponasanje, ja reagujem. A vidim da me zbog takvog stava negdje smatraju “vesticom”, ha ha, pa ja to obilato koristim, jer sam cula komentare: “joj, evo je ona sto sa njom ne mozes lako, daj joj, molim te, sve sto treba”. Ja inace umijem dobiti kad nesto hocu, ili lijepo, a u tome sam nekad expert, ili pozivajuci se na prava, argumentovano, stalozeno, mirno i kulturno pa misle da sam advokat, od cega im prpa, ili tvrdoglavoscu. Uglavnom, dobra procjena situacije i sta kad pali je od neprocjenljive vrijednosti.

Stoga, za kraj ovog posta, savjetujem da se informisete gdje su najbolji uslovi za vas i bebu, da se konsultujete i sa nekom sestrom, a ne samo doktorom, da se ne daju pare nego cokoladice. Treba imati pored sebe ono sto nije tako lako dostupno i sto je skuplje, Mocart kuglice, stranu cokoladicu, strane praline, lesnik u cokoladi, uglavno, ono sto privlaci pogled i od cega “pisaju zubi” pa cete tako lakse “kupiti” sestre nego kad date pare. Vjerujte mi na rijec. Cak je i pozeljno, jer nije mito, a cin je paznje. Ako vas upoznaju ranije, ako dolazite, u sve smjene po mogucnosti, tada ce odmah znati na porodjaju da ste “malo zahtjevniji”, pa onda “sirok osmijeh…”, pomoc, tipa: sestro, je l’ hocete da mi date to i to, ja cu sama da zavrsim ostalo, HVALA VAM UNAPRIJED (i prije nego zausti da kaze NE), mnooogo ste ljubazni, bas cu pitati TOG I TOG (nekog na polozaju) da li vas zna i pohvaliti vas!” Uvijek je upalilo!!! Bila bi jednominutna pauza da se pribere, a onda, gledajuci i dalje sirok osmijeh, skoro da mi se krajnici vide, odgovori sa, obicno mrzovoljno ako je takva, pa mora, to je jace od nje, da MOZE. Jupiii! A sledeci put, kad bih vidjela tako nekakvu mrzovoljnu kojoj sam trazila uslugu, uvijek bih se javljala predivno, pozdravljala je uz zahvalnost i naglasavala kako je ljubazna. I bile bi razoruzane.

Eto, oduzila sam mnogo, ali, i mene je neko ovo naucio (ha ha, perfektni stranci koji se stalno cerekaju na sve, a kod kojih sam radila), pa sam osjetila potrebu da i ja prenesem dalje. Kad vec nemamo lijepe uslove, hajde da budemo lukave i da ih trazimo na lijep nacin. Za pocetak.

No permission to create posts
Forum Timezone: Europe/Podgorica

Most Users Ever Online: 146

Currently Online:
9 Guest(s)

Currently Browsing this Page:
1 Guest(s)

Top Posters:

mamika m: 1304

Ana P: 543

lara92: 415

Budimka G: 386

svetlana22: 335

Cekalica N: 333

Member Stats:

Guest Posters: 232

Members: 3374

Moderators: 0

Admins: 0

Forum Stats:

Groups: 7

Forums: 33

Topics: 1044

Posts: 23481

Newest Members:

_271, Dusko Mihailovic, testuser, _270, _269, _268

Administrators:

SOS linija baner

Procedure i Izazovi Samohranog…