Svađalica

PIŠE: Maja Marić, Misusovo blog

Odrasla sam sa poprilično autoritativnom mamom. Kad kažem ‘poprilično’, mislim na ‘nemoj gledati u njenom smjeru kad je ljuta, nemoj ništa pitati i, ako je ikako moguće, nemoj disati’. Naravno da malo pretjerujem, tako vam je to s autorima. Ali da, bila je stroga. I jedno od osnovnih pravila koje se moralo poštovati, bila je zabrana propitkivanja autoriteta. Njena riječ je bila zadnja i o tome nije bilo rasprave. Tako da se puno stvari radilo ‘zato što mama tako kaže’ i puno se toga prećutalo jer ‘se mami ne kontrira’.

Nećemo sada ulaziti u raspravu o tome koliko puta sam bila frustrirana jer sam znala da sam u pravu, ali nisam smjela ništa reći. Ali moram biti fer i reći da moja nevjerovatna sposobnost argumentovanja dolazi upravo kao posljedica ovakvog vaspitanja. Nemate pojma koliko sam ja rasprava ‘odradila’ u svojoj glavi, sa svim mogućim varijantama i ishodima. Čak i danas, nema mi većeg zadovoljstva (i to spada u kategoriju guilty pleasure) nego učestvovati u maratonskim raspravama. U mojim očima nikakvu vrijednost nemaju oni koji se ljute pa galame i vikom sakrivaju nedostatak argumenata. Ni sama ne znam koliko rasprava sam vodila s ljudima s kojima se, generalno, slažem, ali sam procijenila da su malo pregrubi u svojim stavovima i samopouzdanju. Pa sam im, eto, udarala kontru – zato što mogu. Ne ponosim se tom osobinom, ali priznajem da vrlo često jako dobro dođe. Kompleksi iz mladosti, šta sad da se radi!

A kako to obično u životu biva, i kako vam ljuta mama nekoliko puta tokom života napomene, sebi najčešće rodite minijaturnu verziju – sebe. I tako ja, sada već više od tri i po godine svog života, živim sa svađalicom. I mogu vam reći da sam na izmaku snaga i neću dugo izdržati. Pobjeda je na vidiku, radi se o pitanju dana i vrlo je očigledno da sam izgubila – ja. Jer nema te rasprave koju ovo dijete neće započeti, a bogami, ne da ni da se završi.

Od toga zašto mora obući te patike, a ne ove patike (boli me briga koje patike hoćeš, samo ih obuj!), do toga zašto mora prati kosu kada ona želi da zaveže punđu! U nekim raspravama se samo isključim i gledam u praznu tačku. Jer ne znam više što bih joj rekla. Ja sam se, kao pravi mali dobro štreber, pripremala za navalu beskrajnih pitanja ‘zašto?’ kroz koju prolaze njeni vršnjaci, ali eto, ja sad dobila levelpro. Ona dovodi u pitanje sve što radim, sve što želim da ona radi i sve ono što ne radimo (i zašto baš to ne radimo). Ne pretjerujem kada kažem da sam danas provela 10 minuta objašnjavajući se s njom da ne može skinuti jaknu jer nije vruće, duva vjetar i osam je stepeni. Kada sam mislila da smo se napokon dogovorile, u narednih šest minuta vožnje valjda mi je dvadeset i sedam puta pojasnila da je u autu toplo i da ona mora skinuti jaknu.

Nije toplo, ostavi jaknu. Ali je, mama, vidi, toplo je! Morana, nije toplo, ostani u jakni. Mama, ali u autu je toplo. Ne mogu ti skidati jaknu dok vozim, sjedi tu u jakni. Ali meni je toplo. Nema veze, sad ćemo doći. Ali mama, tu je toplo i moram skinuti jaknu! Morana, sada ćemo doći, treba ti jakna. Ali mama ti ne razumiješ, ovdje je toplo! Kada je toplo, ne treba ti jakna! Znam, ali sada idemo van i trebaće ti jakna. Ali nije hladno. Jeste, hladno je! Ostavi jaknu! Dobro mama, ali ako napolju bude toplo, mogu skinuti jaknu? Morana, neće biti toplo. Ali mama, AKO bude toplo, mogu skinuti jaknu. Morana, neće biti… Ali ako bude! Dobro, ako bude, skinućeš jaknu.

Izlazimo iz auta.

Mama, vidi, toplo je! Mogu sad skinuti jaknu?! (Napomena autora: nije bilo toplo. I dalje je bilo osam stepeni i duvao je vjetar) I tako u krug.

Ponosim se time što je odgajam da smije pokazati emocije, što je učimo da je normalno da bude i ljuta i razočarana i tužna. Život je ponekad takav i to je normalno. Naravno, učimo je i koje manifestacije navedenog ponašanja NISU dozvoljene, poput bacanja stvari, udaranja, guranja i sl. Ali ovdje sam na sve klizavijem terenu jer dolazim u konfrontaciju sama sa sobom – želim naučiti svoje dijete da se izbori za sebe. Želim da zna da je niko nema pravo ućutkati (pogotovo ne zato jer je ‘samo djevojčica’) i želim da dovoljno rano nauči da bude britka i tvrdoglava i uporna. Koristiti mozak, biti samostalna, kritički razmišljati i ne dati drugima da je stavljaju u ćošak. Ali istovremeno mi se upali svaka lampica za uzbunu u tijelu kada mi krene odgovarati. Jer mami se ne odgovara! Pa barem ja to znam!

Jer gdje je granica? Kada samo raspravljamo, a kada se ona otrese? Kada je ja učim poštovanju autoriteta, a kada mi se samo ne da pa ne želim da me davi? Shvatate? Kako prepoznati tu tanku granicu koja se ipak ne smije preći? Jer baš kao što želim da bude svoja i glasna, isto tako ne želim da bude nepristojna i bahata. A kao i svi mi u životu, nekada će se jednostavno morati pokoriti autoritetu samo zato što je – autoritet. Situacija koju sam i ja mrzjela. Ali je bila neizbježna. Kako naučiti dijete, i to još žensko, kada podići glas, a kada izabrati ćitnju? Jer i ćutnja je ponekad otpor, i to puno snažniji od ‘buke u pozadini’.

Kako god bilo, odgajanje ovog djeteta svaki dan u meni pobuđuje nove nivoa poštovanja prema sopstvenoj majci. Jer trebalo je TO odgojiti! 😀 Ali volim i to što mi ukazuje na neka siva područja koja u svom ranijem životu bez djeteta nisam mogla uočiti. Jer kada si odrastao, previše stvari radiš ‘onako kako se to radi’ i ne vidiš rupe u sistemu. A sada pokušavaš ispravljati krive Drine kako bi tvom mladunčetu bilo bolje nego što je bilo tebi. I tek tu vidimo koliko toga je pogrešno i, što je još gore, koliko toga niti ne znamo ispraviti. Jer eto, ajd’ ti sad odgoji pametno, a grlato, a pošteno!  

 

HiPP

Procedure i Izazovi Samohranog…

Leave a Reply