PIŠE: Maja Marić, Misusovo blog

Sve više primjećujem na sebi nekakve mikroskopske promjene. Onakve kad ne možeš tačno reći što se promijenilo, ali u danom (poznatom) trenutku, uočiš da ti je sopstvena reakcija neočekivana. Recimo kada se dogodi tipična scena, a ti ovaj put slučajno shvatiš da nisi poludio. Ili izgubio živce. Ili čuješ nešto loše o sebi, ali tak kasnije vidiš da te nije dotaklo. Nakon preispitivanja sam došla do zaključka da je to isključivo zasluga moje Morane. Čak ne nje, koliko zasluga prebacivanje nekakvog prekidača u glavi od kada sam postala mama. Pa sam razmislila što se to sve promijenilo, gdje sam sve odrasla i na koji način. I baš me zanima koliko je taj proces univerzalan.

Samopouzdanje – Nije baš da sam i do sada bila stidljiva i impulsivna ali nivo mog ličnog samopouzdanja je barem dvostruko veći. Ne nužno ovog jeftinog ‘vidi me jesam fina, majket’ samopouzdanja, već govorim o konkretnoj vjeri u svoje sposobnosti i mogućnosti. Naravno da i dalje preispitujem sve i svašta, puna sam sumnja i dvostruko provjeravam sve moguće uglove odakle se može pojaviti nešto nepredviđeno, ali sve to gledam kroz nekakvu vizuru ‘sve je to izvodljivo’. Čini mi se da stvarno nema toga što ne mogu učiniti. Ok, ne mogu napraviti tortu, ali sve osim toga – apsolutno.

Strahovi – Naličje tog divnog samopouzdanje je razvijanje dodatnih strahova. Ovaj puta rijetko su vezani uz mene, ali su puno konkretniji nego ikada do sada. Napokon (da, jer možeš mislit što sam to jedva čekala) razumijem onaj problem vječnog čekanja da legneš, a onda gledanja u plafon jer razmišljaš o 300 stvari koje si napravio pogrešno, i još 700 stvari koje mogu poći pogrešnim putem. Divno, kažem vam! Ali da, noćima ne spavam jer razmišljam kako će dvije hrenovke koje je moje dijete pojelo uticati na njen život, razmišljam o vrtiću, razmišljam protiv njega, razmišljam jesam li taj dan učinila nešto što će kasnije uticati na njen život u negativnom smislu, jesam li psovala kad nije trebalo, jesam li mogla posložiti stvari drugačije da imam više vremena za nju, je li odluka o životnim prioritetima donešena krivo, hoće li vazduh u Brodu loše uticati na njeno zdravlje, idem li za onim što želim ili je to prikrivena linija manjeg otpora, jesam li se posvetila mužu, jesam li nazvala biro, šta ću sjutra kuvati za ručak. I tako u krug.

Fizički izgled – Prije trudnoće sam brinula o svemu. O tri kilograma viška, o podbradku, o nijansi boje za kosu. Ako sam sebi izgledala kao da me poplava izbacila, tražila sam izgovor za ne izaći iz kuće. A ja i nisam neka šminkerka koja zapravo drži do izgleda – više se radilo o tome da sam imala osjećaj da sve na meni govori nešto o meni. Da ta tri kila viška pokazuju da nemam dovoljno samokontrole, kako neuredno nalakirani nokti govore o nemarnosti. Imala sam osjećaj da svaki put kada ne pokažem najbolje od sebe, ustvari pokazujem najgore i kao to SVI vide. I podsmjehuju se. Sada mi je ta pomisao toliko smiješna već samo kad gledam da polazi od pretpostavke da sam ja toliko bitna da se svaki djelić mene secira. How yes no. Od kada sam majka, ploča je promijenjena u potpunosti. Pomoglo je i ovo samopouzdanje i svakako mogu reći da sada znam da ja nisam (samo) svoj izgled. Nemojte me pogrešno shvatiti, nisam prestala da brijem noge preko noći i ne šetam masne kose u ‘robi za krečenje’ po zagrebačkom korzu. Ali sve moje nesigurnosti, u vezi sa fizičkim izgledom, dolaze i ostaju – pred ogledalom. I dalje ja znam koje su mi najveće mane, što treba malo zakamuflirati i što naglasiti. Ali sada itekakao znam da me to ne određuje kao osobu. Zamrljana majica čokoladom neće me spriječiti u trčanju po parku. Prvi put u životu iskreno vjerujem da moj osmjeh i Moranina radost bacaju sjenku na bilo koje razvučene pantalone koje imam na sebi u tom trenutku. Volim udobno, volim čisto. Sve ostalo su varijacije na temu. I znam da debele noge ili male grudi ne govore apsolutno ništa o mojim interesovanjima, sposobnostima, a pogotovo o mom intelektu. Amen.

Samoodbrana – Amerikanci imaju simpatičan izraz ‘mama bear’ i označava instikt kojim majke brane svoje mladunče. Odnosi se na sve – od podizanja auta s povrijeđenog djeteta do suzdržavanja od šamaranja onog malog bezobraznika u parku koji je gurnuo vašeg mezimca. Ja sam uz strogu majku odrasla tako da poštujem druge i jako teško prelazim onu granicu gdje ću se objašnjavati s drugima. Braniću se, ali nikada napasti i češće prećutim čak i kad sam u pravu čisto da izbjegnem stajanje na žulj i dalje rasprave. Tj. takva sam bila do nedavno. Sada se ponekad osjećam kao da sam u svetom krstaškom ratu gdje ognjem i mačem branim svoje mladunče. I kad je uglavnom ne moram braniti. Ali ono, svaki komentar tipa ‘a ne nosi štrample?’ čujem kao ‘kakva si ti to majka, dijete će ti umrijeti od zime?!’ i odmah krećem u protivnapad. Ne suzdržavam se od komentara tamo gdje ih smatram potrebnima. Nekako mi se čini da moram braniti sebe, a tako i nju jer time postavljam osnove za njeno vrednovanje same sebe.

Prioriteti – Najveći potres dogodio se upravo tu. Jako je pametna ova fora sa trajanjem trudnoće punih 9 mjeseci. Dovoljno vremena da usporiš, kreneš da se umaraš, zavoliš ćebence i tv i navikneš se na drugačiji način života. Dok sam išla napolje, družila se i pravila haos, u tome sam uživala u potpunosti i bilo mi je super. Kad sam prestala, prestala sam jednom zauvijek. Ok, zauvijek je ovako pjesnički termin, ovdje znači ‘osim dva puta godišnje i to tamo do krize srednjih godina’. Onda neću odgovarati za svoje postupke, sudeći po ovim krizašima danas. Sada kad pomislim na izlazak do ranih jutarnjih sati, pomislim na viljušku koju bih sebi radije zabila u oko. Ni mrtva. Gužva, dim, alkohol, pijani ljudi, naporni maloljetnici, riganje, agresija, stravična muzika. NO! Neki dan sam išla da pomognem prijateljici s kolačima (lažem k’o pas, ona je pravila kolače, ja sam glumila gljivu) i krenula sam od kuće u 21:55. Osjećala sam se kao da se iskradam iz kuće u, barem, 2:45. Vozila sam kroz prazan grad i mislila ‘jao, koga uopšte ima napolju u OVO DOBA, valjda mi se ništa neće dogoditi (u autu, jelte), pa baš je nezgodno što ja ovako, sama, bauljam po noći’ i tako to. Da naglasim još jednom, bilo je 21:55 i odvezla sam se autom od tačke A (garaže iz kuće) do tačke B (parking ispred zgrade od prijateljice). Pješke sam prehodala valjda 13 koraka. Poslije razmišljam ‘majketimile, pa inače sam u 10 naveče tek izlazila van’. Penzija na najjače. Ali stvarno mi trenutno apsolutno tako odgovara. Ćebence, tv i uspavano dijete. I nemam nikakvih negativnih komentara za one koji i dalje žive kao ja prije Morane. Razumijem da im je dobro. Samo tražim i njihovo razumijevanje mog ‘problema’. Tražim da mi se prizna da meni stvarno JESTE dobro. Ovo nisu vapaji očajne mame koja govori ‘ma ja ti to volim, meni ti je super’, a plače u jastuk jer želi pijanči s prijateljicama. I razumijem da se tako osjećaju one koje su ušle u sve prerano. Ili prekasno (kriza je sve bliže bwahahahaha). Ali volim one koji razumiju da u različitim životnim etapama jednostavno različito živimo. Nešto kao što ti paše ljetovanje u sred ničeg s vršnjacima i ‘učiteljicom’ kad imaš 13, ali ljetuješ među morem ljudi u disku kad imaš 21. Naravno, ništa od toga ti ne štima s bebom i tridesetikojom. I to je ok.

Stvarno jesam odrasla. I naučila toliko toga o sebi. Ustvari učim svaki dan. Na žalost, u paketu dolaze i neke ne baš tako lijepe stvari, ali o njima u drugom postu, drugom prilikom.