Između redova

Objavljeno: 09/12/2020

Boba Uskoković

Jedna vaga na putu povratka sebi.

Recept protiv praznične glavobolje

Ulice mirišu na pečene koštanje i kuvano vino. Svi se trudimo da održimo prisebnost u ovim čudnim vremenima, koja će biti iza nas jednom.

Svuda, baš svuda, miriše decembar. Moj grad je najljepši u decembru.

Ulice mirišu na pečene koštanje i kuvano vino. Svi se trudimo da održimo prisebnost u ovim čudnim vremenima, koja će biti iza nas, jednom. Do tad treba živjeti.

Ja sam prigrlila svoju ćerku u periodu ograničenih dodira i zagrljaja bez kojih  čovjek ne može da preživi. Uvukle smo se u tople jakne i krenule u šetnju da nam se srca, koliko god to teško bilo danas, ugriju.

To je još jedno popodne u nizu.

Vodim je u obilazak najukrašenijih izloga našeg grada.

Neumorna sam u tome. Kažem neumorna, jer i pored glavobolje koja me muči ovih dana, ja ne odustajem. I pored obruča oko glave koji me steže, svaki dan, čini mi se sve jače, a uopšte nijesam znala odakle dolazi…

Izlazak će me samo oraspoložiti, mislila sam. I mene i nju. Ali nije bilo tako.

Tog dana, poštujući mjere, ponovo smo krenule u šetnju. Odabrala sam za obilazak najskuplji dio grada, sa najskupljim i najboljim izlozima.

Ređale su se jelke -rustične , klasične, velike do plafona, bijele, okupane vještačkim snijegom i sjajem, za ekstravagantne je bilo i crnih jelki. Bombice takođe. Čini mi se da su iz godine u godinu jelke sve veće, kao i bombice – do plafona. Možda sam se ja u trudnoći smanjila. Trajno.

Mi kod kuće imamo male bombice jednobojne, skromnih šara.

Razmišljanje o tome kako da priuštim, zbog cijene, makar jednu takvu bombicu jedino je imalo smisla. Ali šta bi jedna takva bombica značila na našoj jelki? To bi u najmanju ruku bilo smiješno. O drugim ukrasima, samo smo mogli da maštamo. Porculanski tanjiri sa Deda Mrazom, bajkoviti stolnjaci, nadstolnjaci… Sniježno bijeli anđeli, lampioni za koje ti nijesu trebale utičnice, razni uvozni osvježivači mirisa cimeta i sandalovine…

Sve, baš sve je bilo nedodirljivo i daleko. Za mene. I za nju..

Sanjivo sam gledala mirišljave dame koje pune svoje kese i njihovu sasvim mirnu, bez reakcija, zaglađenu djecu koja biraju najskuplje ukrase. Za zid, za jelku, za sto… Za nju koja je htjela sve da dodirne,  pipne, vidi i da omiriše… Naš obilazak se pretvorio u: “Ne, ne, nemoj to da diraš… Ne, ne, to može da se polomi… To je jako skupo, ostavi to…”

Potpuno pokisle izašle smo iz prodavnice. Hodale smo ćutke. Zamišljene u sve ono što nemamo. Svaka u svoju sliku onoga što neće dobiti, što neće imati i prisvojiti.

Stvarno sam bivala sve manja. Niža… Taman tolika da komotno stanem kao ukras ispod one jelke do plafona… od 600 i nešto eura. Kako da sve to priuštim i sebi i njoj?

Glava je boljela sve jače.

Na kraju ulice nalazila se mala crkva. Ušle smo da zapalimo svijeću i da se pomolimo. Moja ćerka se moli prvi put. Objašnjavam joj kako se to radi. Ohrabrujem je da proba, da kaže na glas šta god joj je na um. Bilo koja želja ili misao. Možeš se pomoliti za šta god želiš. Za koga god poželiš. Slično kao i sa Deda Mrazom. Pravim nemoguća poređenja ne bih li joj  približila nepoznat osjećaj.

Počinje nespretno: “Bože, ja samo želim da ti se pomolim da moju mamu prestane da boli glava…Da moj tata ostane zdrav. Ništa više…”

Ah, kako me je samo bilo stid – trostruko. Pred njom, kojoj sam upravo napravila popis stvari koje ne može imati na kraju ove dovoljno teške godine za sve nas, a ona samo želi zdravlje za svoju mamu i tatu.

Bila je to stid pred samom sobom. Što sam pala na ispitu koji sam polagala stotinama puta do sad. Kako sam tako lako pala u zamku i okrenula se ka svemu onome čega nemam. Bila u grču svih ovih dana. Pa mi je koža postala tijesna. Odjednom je postalo jasno odakle mi glavobolje.

Bilo me je stid i pred Bogom, jer sam zaboravila na sve ono što imam. Ja sam ipak, i pored svega što nemam, jako bogata žena. Na to sam zaboravila.

Ostale smo još neko vrijeme u crkvi. Bila sam zahvalna što sam kroz nju, ponovo, brzo, došla do sebe i osjetila mir. Zahvalnost  mi je pomogla i da osvijetlim kutke uma u kojima je bilo vrlo mračno tih dana.

Shvatila sam da imati više stvari je tek moguće onda kada si zadovoljan sa onima koje već imaš. Taj povratak sebi mi je vratio energiju. Glavobolja je počela da popušta. Miris pečenih koštanja se ponovo širio mojim gradom…

 

Blogove Bobe Uskoković možete čitati na ovom linku  https://bobauskokovic.com/recept-protiv-praznicne-glavobolje/

 

 

 

 

 

 

SOS linija baner

Procedure i Izazovi Samohranog…


Bandica baner
Čigralište baner
Igrackoteka 300×250
Dojenje

Posljednji postovi sa foruma

Leave a Reply