roditelji.me - Topic: Psiholog

Kristina M on Psiholog

Thu, 15 Sep 2016 12:06:45 +0200

http://www.roditelji.me/blog/2.....podgorici/

_22 on Psiholog

Thu, 15 Sep 2016 00:38:04 +0200

Kome da se obradim u Pg za psiholosku pomoc? Djete mi ima zdravstvenih problema i uprkos svim pokusajima da sebi pomognem, ne nalazim nacina.

Mislim konkretno na psihologe u drzavnim ustanovama jer pored svega sto placamo za djete privatno, nemam novca ici privatno kod psihologa?

Hvala unaprijed.

sonia007 on Psiholog

Thu, 11 Apr 2013 22:19:26 +0200

A to za posao sam ja licno kriva. Istekao mi pripravnicki staz, tada mi svi govorili da sredim bolovanje trudnicko, a ja coce necu to nije ispravno, a jos mi kasnije obecavali da ce me sigurno ostaviti da radim, ma maltene se ne moze bez mene, a kad je bio konkurs bio je neko preci da se primi. Ma kunem vam se ako me ikada prime u kakav drzavni organ ima da rodim desetoro i da se ne vadim sa bolovanja

Kristina M on Psiholog

Thu, 11 Apr 2013 21:08:40 +0200

Nikada se necu pomiriti sa sudbinom niti ce mi ikada biti jasno zasto u ovoj drzavi celjade treba i mora da hvata veze za svaku glupost da bi sotavrio svoje prosto prvo i dobio svoje mjesto. A kako si ostala bez posla u srded trudnoce?

sonia007 on Psiholog

Thu, 11 Apr 2013 15:14:06 +0200

Evo da se i ja malo ispusem, poslije jos jednog neuspjesnog konkursa za posao, za koji sam se bas nadala. Meni licno nije najveci problem sama cinjenica sto ne uspijevam da se zaposlim, vec me strasno nervira sto nakon konkursa budu primljeni ljudi koji su bili em slabiji studenti, em slabije uradili testove, a to je kobajagi glavni kriterijum za prijem u radni odnos na to r. mjesto. I onda dodjete u Upravu za kadrove i odradite testove, na kojima svi zivi prepisuju i u svakom slucaju na kraju budu primljeni ljudi zadnji sa bodovne rang liste. Nije mi uopste jasno sto davaju strucne testove. Jos kad sam prosle godine u sred trudnoce ostala bez posla, a podstanar, ma katastrofa. Mamagoga ne znam hoces li vidjeti ovaj post, vidim da smo koleginice. Ja imam polozen pravosudni, pa ako ti treba pomoc oko literature ili presudica tu sam. Taj ispit je veoma tezak i naporan, tako da, i ako se desi da padnes, cak i vise puta, nije strasno niti je to neuspjeh. Meni je trebalo skoro pola godine da ga spremim, a nisam imala nikakvih obaveza. Ali sve se moze, postici samo polako i smireno, svaki dan po malo.

tijanaignjatov on Psiholog

Fri, 22 Feb 2013 22:31:08 +0100

Postovani,

ja sam master psiholog klinickog usmerenja i prakticar psihoterapijskog pravca Transakciona Analiza (psiholosko savetovanje i psihoterapija). Doselila sam se u Podgoricu. Nisam sigurna koliko je po pravilima foruma dozvoljeno da dam vise informacija, ali me mozete kontaktirati ovde ili putem mail-a ([email protected]) sa svim pitanjima koja vas interesuju.

mamagaga on Psiholog

Thu, 14 Feb 2013 23:01:58 +0100

Marijana veliko hvala na savjetu i divnim rijecima podrske.
Nekako sam pokusavala al mi ne ide stoga definitivno zbog razno raznih svojih problemcica u glavi oko kojih se vrtim mi treba neko strucan ..ili pak mozda ja sve previse primam k srcu

marijana on Psiholog

Sat, 12 Jan 2013 13:07:32 +0100

Sad tek vidjeh ovu temu. Mamagaga- zelim ti samo reci da moraš pokazati tvojima, vrlo otvoreno im reci, da ti teba njihova bezuslovna podrska. Za podrzati nekoga ne trebaju pare, zemlja, zlato. Treba dobre volje, zelje i mudrosti. Reci im da si napravila svoju listu prioriteta i da očekuješ da te podrze. Nacrtaj im kakvu podrsku želiš i kreni. Ti u svoju listu prioriteta stavi najmanji moguci broj zadataka, ali nek to bude ono sto te zaista muci i cije rjesenje ce poboljšati kvalitet tvog zivota. Ljudi zive zajedno zato da bi, izmedju ostaloga, bilo podrska jedni drugima. Tako ja dozivljavam porodicu. Ja jako puno radim i cesto sam van kuce iako imam troje male djece. Moj muz mi je velika podrska u tome. Mozda bi on radje gledao neku utakmicu umjesto sto mi dovodi bebu da je dojim u pauzi predavanja studentima, mozda bi radije bio u kafani, nego meni da donosi odštampani materijal koji sam zaboravila u frci oko djece da ponesem na neki okrugli sto, mozda bi spavao u nesto sto kuca na kompjuteru tekst koji mu ja diktiram dok dojim bebu kojoj idu zubici pa je nervozna... Isto tako- mozda bih i ja, kao vecina zena koje poznajem, isla po buticima i birala garderobu umjesto sto kuvam i pecem pogaču jer moj muz obožava domacu hranu, mozda bih i ja isla na pedikir i manikir umjesto sto sa njim nesto radim... Zivot mora biti pun kompromisa sa najbližima inace - frustracija nastaje. I ja sam bila u krizi uzasnoj. Bila sam redovan i odlican student sve dok nisam apsolvirala i zaposlila se. Cinjelo mi se tada da je cijeli svijet moj i da je diploma bijedni papir koji mi nikada nece trebati. Doslo je jedno, pa drugo dijete, puno posla, zidamo kucu od plata.... Nije tu bas bilo mjesta za ucenje. Iskreno - ni zelje. Nas obrazovni sistem je toliko jadan da mi je bilo muka od svih silnih dr i mr koji ni padeze ne znaju. Nisam zeljela trošiti vrijeme da bih imala diplomu. Moja majka i muz su željeli taj papir. Zbog svega onoga sto su oni učinjeli za mene ja sam im ga, na kraju, i poklonila. Vjerujte mi, ni dan danas, mi ne znaci nista. Cak je nikada ni u radnu knjižicu nisam upisala.
Raspisan se. Hocu reci da nije sramota kucati na vrata koja želiš da ti se otvore. Trebas podrsku - trazi podrsku. Ako i ne uspijes, a hoćeš, ti ces biti ta koja ce nositi teret neuspjeha a ne oni.

lara92 on Psiholog

Thu, 27 Dec 2012 23:04:56 +0100

Eh, da mi je tada bio ovaj forum, možda bi mi sve lakše palo

lara92 on Psiholog

Thu, 27 Dec 2012 22:54:06 +0100

Nikolina, razumijemo se onda. Ja jesam uspješno dojila (osim u bolnici), tako da nije to bio problem, ne znam ni sama šta je, hormoni udarili, nisam imala nikoga da mi pomogne oko bebe, stalno preispitivanje sebe da li sam dobra majka, da li griješim u nečemu, neispavanost, zahtjevna beba, noćne more od porođaja (godinu dana sam se budila i strecala i prisjećala se i najsitnijeg detalja, i opet sve to preživljavala), jela sam kao provaljena, samo da bih imala mlijeka, što je rezultiralo ogromnim viškom kilograma, više sam dobila posle porođaja, uništavalo me to što ništa ne mogu da obučem, ne od stare robe, već što, zbog svoje konstitucije, ne mogu naći nigdje u gradu nešto da mogu stati u to. Plakala sam i plakala i gledala sve žive serije, od ujutru do uveče, samo sam se o bebi starala, sve ostalo mi je bilo teško. Suprug je imao razumijevanja, ali sam stvarno prećerivala, pa ni njemu nije bilo lako uvijek da me razumije. Iz kuće nisam izlazila, nikoga nisam mogla da vidim, grozno je bilo... Jedino sam i u svoj toj muci znala sa 100% sigurnosti što ću i kako ću sa bebom, nisam dala da me drugi pokolebaju svojim "pametnim" savjetima (kad su mi trebali, nikoga nije bilo, a kasnije su znali da pametuju kad ih niko ništa ne pita), i zaista sam se trudila da ona ne osjeti da joj je mama "luda" (sa ili bez znakova navoda, kako god). Ona je predstavljala sav moj svijet, ali, koliko god kontradiktorno sve ovo zvučalo, i strah da li ću joj biti dobra majka, je bio ogroman. I, kao što rekoh, ne znam kako sam se izborila sa tim. Nisam pričala ni sa kim o tome, osim sa suprugom, ali, on, koliko god se trudio, nije mi mogao pomoći, dok ja nisam sama prelomila. Povratak na posao je bio spas, koliko god da mi je bilo teško, počela sam da pričam sa nekim, da iznosim svoje probleme, i sve je došlo na svoje. Bojala sam se da će mi razdvojenost od ćerke samo odmoći, ali, na sreću, bilo je skroz suprotno.

Zato sam se i bojala da ponovo ostanem trudna, bojala sam se i porođaja, i toga kakva ću biti poslije, ali sada je već sve drugačije, umijem da se nosim sa problemima. Ima ih naravno, ima i nervoze, i dilema, i loših misli, ali to je sada povremeno, osjećam se ljepše, sigurnije, na debljinu sam, koliko toliko navikla, ne guši me kao ranije. Uživam sa bebom i ćerkom, bez većih opterećenja, samo ono što je normalno za svaku majku.

Žao mi je što tada nisam išla kod psihologa, jer posledice postoje i danas, i na meni samoj, i u kontaktu sa drugim ljudima, ali to je što je. Možda se i ukanim jednog dana da odem.

Nina m1 on Psiholog

Thu, 27 Dec 2012 11:47:56 +0100

Lara 92 -ja sam tesko prosla na prvi porodjaj,isto sam bila u toj depresiji skoro godinu dana. Problem sa dojenjem mi je najvise skodio . I stojim iza toga da majka koja ne doji bebu je sklona toj depresiji( ja sam imala mlijeka za 3 bebe)ali moj mali nije htio da sisa,nije htio bocu....

Vjeruj mi ....trazila sam pomoc od drugih ali niko nije umio da mi pomogne,ili ja to nisam umjela da cijenim. U SVAKOM SLUCAJU SAM SAMA SEBI POMOGLA i sad sa drugim porodjajem je drugacije iako nespavam evo vec 9 mjeseci ni 5 sati dnevno

Najljepsi i najzahtjevniji je osjecaj kad postanete majka ....

Tajchi K on Psiholog

Mon, 24 Dec 2012 13:20:07 +0100

Mamagaga, ne znam kako da ti pomognem riječju, savjetom, sem da ti ispričam moje iskustvo. Možda ti pomogne kad pročitaš da većina ljudi, manje više zapada u letargiju, misli da ne može, odugovlači stvari, čeka... A šta čekamo, ne znam, niko to osim nas samih neće završiti.

I ja sam kao Kristina, batalila faks kao mlada (počet u Bg-u). Kretale one teške godine, zbog bolesti u kući sa zakašnjenjem sam stigla na predavanja i nikad nisam uspjela uhvatiti voz niti dobra prijateljstva koja su kolege već napravile i stekle. Sve mi neko drugi bio kriv. Pola godine sam provela mučeći se, dok nisam ukopčala da ne ide, da neću stići, i onda sam se zezala. Našla društvo, išla na žurke, koncerte, razna dešavanja. Kad sam zamolila da sl. godine krenem ispočetka, bez kašnjenja a sa već par položenih ispita i dosta znanja, rođaci nisu bili raspoloženi za to, nego, ajd' nazad u PG i uči od kuće. Haha, malo morgen što bi se reklo.

E onda, pošto sam zbog toga jako žalila, tata mi poslednju ušteđevinu u onim kriznim vremenima dade za fakultet. Ponovo. Molio me, maltene zakleo, da ga završim jer mu je to životna želja. I ja krenula kao brzi voz. Super prosjek. Sve sam dala u roku, do poslednja 2 ispita. E onda predposlednji dadoh posle 3 godine (ili više), a poslednji nikako. Zašto? Ne znam ni sama. Počela sam da radim bitne stvari, mnogo i dugo, nekad po 12 sati dnevno. A ispit stoji. Da ti skratim priču, učila sam ga i dala u najtežem vremenu, kad je otac bio jako bolestan i kad sam trebala biti svaki tren uz njega tokom ljetnjeg odmora (već sam bila u Bg-u). Ali, nekako mu je to davalo snagu, vidjela sam kako me bodri svaki put kad sam išla na spremanje. A onda... Polagala sam ga u septembru kad tate više nije bilo, samo 2 nedelje posle njegovog odlaska. Da ti ne pričam kako mi je bilo uopšte izaći iz kuće, poći do fakulteta i polagati. A tek kako da se radujem, kad ne mogu podijeliti sa onim ko je za to najviše zaslužan, jer mi je ispunio svaku želju, upisao me gdje sam htjela, davao poslednji dinar kad mi je trebao i za šta mi je trebao. To mi je bio takav šok, takav stres, da sam diplomski opet odlagala 3-4 godine. A i profesorica otišla, druga nije htjela već gotov rad da prihvati, tražila sam novog mentora, dolazila, a sve tokom života u Bg-u. I to "oposlih" dok sam dojila, u najgore vrijeme. Učila sam po noći, ujutro malenu dojila, pa išla na fakultet na konsultacije i u biblioteku, pa opet kući, dojila je, pa opet na fakultet i tako u krug, mjesec dana žestokog rada na potpuno novoj temi. Bila sam totalno neispavana, iako sam imala veliku pomoć mojih koji su mi pazili malenu. I opet, sama sam kriva, moram ja sebi zakomplikovati, ne može lakšim putem nikako. A bojim se da ni tada ne bih diplomirala, da me nisu zvali i rekli da će me izbrisati iz registra ako ne diplomiram odmah, pa me frka uhvatila. I sad da me pitaš kako mi je bilo, reći ću ti super, iako ni trena nisam tako mislila dok sam učila, nego sam se sve pitala da li će biti dobro, oću li imati ijednu "rupu", hoću li stići da prenesem sve što znam... To je išlo dotle da me sam profa zaustavio i na konsultacijama rekao da traži diplomski, ne knjigu.

Vidjećeš kad počneš da učiš, mnogo stvari će ti se iskristalisati, znaćeš iskustvom iako ti se čini da ne znaš. Samo treba početi, prelomiti. Ako imaš podršku 2 osobe, vjeruj mi, to je već dosta.

Kreni, evo imaš i treću osobu da te bodri

mamagaga on Psiholog

Mon, 24 Dec 2012 11:52:20 +0100

Kris ja sam iz inata do sad funkcionisala al nekako vise nemam snage da se non stop dokazujem i pokazujem da mogu.. tacno mi treba da me neko gurne ko ono djetetu kad uci da pliva samo ga malo pridrzis da krene eto tacno tako..

jer bas sam na izmaku snage.. to su stvari koje ja ne da moram da uradim nego to mi je pod hitno prvo mrsanje zbog zdravlja ako ne sto drugo, a pravosudni zbog posla jer u toku iduce godine nakon porodiljskog 99% ostajem bez posla kao tehnoloski visak.. i gdje cu onda makar sa pravosudnim imam vece sanse .. a takav me strah svega da nemate pojma to vise nije normalno nego bas patoloski imam podrsku kume i drugarice koje me non stop tjeraju a ja kazem sta cu ako ne budem znala ..sto kaze lara blam me sjutra doc tamo da imas rupe u znanju a opet znam da je neomoguce sve to perfektno spremiti da je 80% minimum stecenih znanja iskustvo koje ja tek treba da steknem al dzaba.. cini mi se da su svi bolji od mene.. problem je sto se tako postavim i na poslu i nekako ne umijem se izboriti za sebe svoje misljenje i stav onda poludim pih..
E onda i ja ko tajchi sjednem kukajuci i placuci kako ja to ne mogu i ne znam.. dako se nekako pokrenem sto kaze lara ako me ne gurnete vi nece niko hahaha

Tajchi K on Psiholog

Mon, 24 Dec 2012 02:42:18 +0100

lara92 said

jako volim da jedem, to me smiruje. Biće bolje jednoga dana. Ja sam se pomirila sa tim da sam debela žena, i trenutno se ne opterećujem time.(koga ja to lažem???)

- nisam izašla na ispit ako nisam spremila za 10-ku, ne što sam ja htjela 10-ku, već me bilo blam da izađem sa rupama u znanju.

Uf kako se nalazim u ovome.

Meni je problem: mm zauzet, uglavnom sam sama sa malenom, nedostaju mi neradne suprugove subote (kad god nam treba, on radi, kad god su praznici, on radi, nekad radi po cio dan, nema ga kući a plata pih), moji daleko, kume i većina prijatelja daleko, a još ništa od zaposlenja a navikla sam biti kao Kristina. Uz frku i milion obaveza najbolje funkcionišem. I onda se pitam šta ja to radim, gdje sam se zagubila, zašto mi nekadašnje obaveze koje sam rado radila padaju teško...

Kola mi nedostaju do besvijesti! Pa me onda obuzme nervoza jer mi se sve vrti u krug, te smišljam gdje ćemo i kako samo da nismo kući, u 4 zida stana koji je malen kao kutija šibica i skoro da preskačemo jedno preko drugog. A zima je. Stručnjaci kažu da ogroman % svjetske populacije ima zimsku depresiju. Ovamo nije ni čudo, danima nema sunca zimi. Po nekad mi, koliko god volim ovaj grad, dođe da poludim: sivo nebo, sive zgrade, siv beton... Jedva čekam snijeg, ili proljeće, ljeto, jesenje boje. Samo da nije ovo sivilo.

Možda da pokušate i nađete šta vas smiruje? Davno sam otkrila da mi boravak pored vode pomaže, pa sam zimi uvijek na dan dva "bježala" kod kume u Bar, ili na dan u Budvu, ili samo da mi d... vidi put do HN. Ovamo mi je spas Ada, ili šetnja zemuskim kejom, pored Dunava.

A da sam sumnjala u sebe, uf, jesam, mnooogo. Perfekcionista sam, pa sam samoj sebi najgora. A po spoljašnjosti drugi bi rekli, ih, kako je samouvjerena. Mm često kaže da meni ne treba drugi kritičar do sebe same, ja sebe tako nagrdim, da je to greota. A onda sjednem, pa se isplačem kao malo dijete. Sve kukajući i jecajući kako ja nešto ne znam, ne umijem, ne mogu... I kad se isplačem (uh, kako su to teški momenti na samo), bude mi mnogo bolje. Raščisti mi se vidik, shvatim da nemam kud, da moram naprijed, da nije strašno ako padnem - ustaću, da neću uspjeti samo ako ne probam... Sve te lijepe savjete dijelim sebi. Savjete koje tako dobro umijem u svakom trenu dati drugima (i malenu uvijek tako bodrim). Ali, dok dođem do toga da ih i sebi dam, prođe vremena i vremena, unutrašnje borbe, preispitivanja, sumnje...

Često poželim da se isplačem, jer znam da mi prija. Ali neeee. Moram sebe prvo da mučim, da prođe mnogo vremena, da se borim da ne plačem jer nisam kukavica i mekušac, nego ću ovaj put ja to kao zrela osoba da riješim sama sa sobom. I tako prolaze dani uz nesanicu, jelo "jer me to smiruje", čitanje "jer me to smiruje"... A, stvarno me smiruje i vrlo je produktivno šivenje, pletenje i heklanje. Nego i za to treba imati volje, a po nekad mi je ponestane pa onda ni spas nije spas.

lara92 on Psiholog

Sun, 23 Dec 2012 23:18:38 +0100

Kod mene je inaćenje pretežno bilo na moju štetu, uh kako se tada dobro inatim. Svi pričali kao sam dobar student, kako meni to lako ide, a ja onda udari kontru, pa batali sve. Luda glava. Al dobro, to je bilo nekada.