Ja sam imala cudnih faza poslije porodjaja,plakala sam,valjda stalno pod stresom,mali nije htio da jede,pa mu se inficirao pupak,pa meni rana od carskog…. Pa sam imala i visok pritisak,svasta nesto. A sve zato sto sam dozvolila sebi mnogo gluposti i ljudi da me dovedu u to stanje. Nisam imala hrabru osobu da me drmne nego su svi bjezali od mene i gledali svoja posla.Bila sam se zarobila u sobu slabo sam izlazila,s bebom cijeli dan i tako. Ljeto sam jedva prezivljavala svako malo u hitnu… To je bilo prije 4 godine,bila sam mladja,neiskusna i plasljiva.

Da li ti je isti osjecaj bio i nakon rodjenja prve bebe?

Jesi to pocela da razmisljas u fazonu: A sto ako se meni desi? 🙂 Ako jesi imas prijateljicu i po tom osnovu:)

Svaki put sam o tome mislila. Inace samm hipohonder po struci:), mada znacajno znacajno manji kako sam nekad bila, jer sam rijesila prije par godina da se borim sa svojim neracionalnim strahovima. Nijesam nijednom imala postporodjajnu depesiju, iako sam, kazem tim, svaki put od toga strahovala, ali sa, bila prvi put, tj nakon prvog porodjaja na dobrom putu da je dobijem. To je trudnoca za koju sam se bila najbolje pripremila, barem sam ja tako mislila, a ustvari uopste nijesam bila spremna za nju niti za ulogu majke. Strasno mi je sve tesko padalo i nekako nijesam bila sigurna da sam imala onaj “pravi materinski instinkt”  dok nije proslo punih pola godine. Onda sam se malo presabrala. Osim toga, odlucila sam samoinicijativno (mlado ludo) da pocnem da radim od kad je bebac napunio tri mjeseca, i to od kuce, sto je bio uzasan, ali uzasan stres. Ja i beba kuci, naravno on sa svim njegovim potrebama nor malnim za bebu, ja pored kompjutera non stop, unosim i pisem vijesti, rucak, sredjivanje kuce, a sve se moralo zavriti do cetiri, pet. Znas kad nekome nije dobro u glavi, ne samo tad nego inace, pa tako uvrti neke tripove u svojoj glavi i zacrta neke nerealne ciljeve. E tako sam se ja mucila, i nakon pola godine  shvatila da pucam po svim savovima, da sam potpuno histericna, a sigurna sam da sam zbog svog takvog ponasanja i nezananja i napravila milion gresaka sa prvim djetetom, koje i dan danas sebi spocitavam.

Kazu da je bolje za zenu kad izadje malo iz kuce,kad radi. Stices vise samopouzdanja. Mada nismo sve iste. Ja sam se bila zatvorila,nije mi mogao niko prici,sto mi god kupe ja razmisljam a sto se trosite? Nisam bila zadovoljna ni sa cim,nisam se smijala,cak kasnije nisjesam mogla ni da zaplacem. Skroz bez emocija. Dosta gresaka pravimo dok smo mladi, mada ni ovi stariji nijesu nesto pametniji. Mislim na okolinu,samo ce ti pomoci kad vide da imaju neku korist od nas. zATO USE I U SVOJE KLJUSE

Nadam se da cu imati pomoc,imam je i sad dok sam trudna pomaze mi po kuci,skuva ponekad,mada mu je lakse da me izvede na rucak 🙂 ali me nervira kad se sali na taj nacin(ili ja bar mislim da se sali).Mi smo sami,mama mi nece biti tu jer nije u mogucnosti da dodje,njegovi su roditelji stariji,a za tetke,strine,ujne stvarno nisam….

ja sam moje doduse naucila sami da zaspu.

sin mi ima pet mjeseci, a cerka 3 god. nikada ih nijesam uspavala.samo nahrani i u krevetic

kada je Petar imao 20 dana pocela sam da drzim kuci casove jer zivimo privatno, a novca uvijek fali.

najveca glupost je kada ti kazu naspavaj se sada jer neces moci kad dodje bebe.pa nijesmo medvjedi

Nemoj o tome da mislim, bice teskih perioda, sigurno, isprpis se to je normalno, ali oni prodju. Samo treba razmisljati opzitivno, jer sve to brzo prodje vjeruj mi. Evo kad sad krenes o tome da mislis, samo saberes koliko je godina zivota iza tebe a koliko ispred tebe, i onda pomislis koliko je to malo vremena u toku kojeg trebas da posvetis samo svojoj bebi. Kad napune godinu sve je lakse, sigirno, ali dok su onako mali i ne znaju ni za koga sem za majku i oca malo kasnije, trebalo bi im se posvetiti maksimalo. zato sam ja pogrijesila sto sam pocela da radim, jer sam htjela i jedno i drugo,a to je tesko. Probas da se skoncentrises samo na sebe i bebu u pocetku, sto kaze NIkolina kad beba spava ti spavaj, ili samo odmaraj, lezi, grabi svaki trenutak da odmoris i tijelo i mozak. Svu pomoc koju ti ponude prihvati,neka ti spreme rucak, posaljuda imas pa samo podgrijes, muzu sve potanko objasni prije nego se porodis da je neophodno da ti maksimalno pomaze kad je kuci (moj muz je stvarno za te stvari jedan od rijetkih moram da priznam barem koliko znam po iskustvu zena iz svog okruženja) i imala sam i imam svu njegovu pomoc, ustvari sve sto radimo zajedno radimo i dijelimo poslove i obaveze.

I obavezno u setnju cim prije budes mogla, sa bebom i sama, na pola sata, na pola sata. Toliiko ces moci da izdvojis vremena sigurno vrlo brzo. Bitno je da izadjes, da se vidis sa drugaricama, da porsetas sama, sa muzem, neka neko bebu za toliko pricuva. Izmuzes se za svaki slucaj ako beba pocne da place, ostavis mlijeko i koristis svaki momenat.

Tamara 2 said:

Ja sam imala taj period posle porodjaja da uspavam bebusku i onda je satima mazim,gledam i placem od srece sto je pored mene,jer sam cijelu trudnocu mislila da taj dan nikad doci nece….sinoc sam imala slicnu situaciju…

takva sam i ja bila sa prvom bebom a sad ih najvise volim kad spavaju

Kristina said:

Jesi to pocela da razmisljas u fazonu: A sto ako se meni desi? 🙂 Ako jesi imas prijateljicu i po tom osnovu:)

Svaki put sam o tome mislila. Inace samm hipohonder po struci:), mada znacajno znacajno manji kako sam nekad bila, jer sam rijesila prije par godina da se borim sa svojim neracionalnim strahovima. Nijesam nijednom imala postporodjajnu depesiju, iako sam, kazem tim, svaki put od toga strahovala, ali sa, bila prvi put, tj nakon prvog porodjaja na dobrom putu da je dobijem. To je trudnoca za koju sam se bila najbolje pripremila, barem sam ja tako mislila, a ustvari uopste nijesam bila spremna za nju niti za ulogu majke. Strasno mi je sve tesko padalo i nekako nijesam bila sigurna da sam imala onaj “pravi materinski instinkt”  dok nije proslo punih pola godine. Onda sam se malo presabrala. Osim toga, odlucila sam samoinicijativno (mlado ludo) da pocnem da radim od kad je bebac napunio tri mjeseca, i to od kuce, sto je bio uzasan, ali uzasan stres. Ja i beba kuci, naravno on sa svim njegovim potrebama nor malnim za bebu, ja pored kompjutera non stop, unosim i pisem vijesti, rucak, sredjivanje kuce, a sve se moralo zavriti do cetiri, pet. Znas kad nekome nije dobro u glavi, ne samo tad nego inace, pa tako uvrti neke tripove u svojoj glavi i zacrta neke nerealne ciljeve. E tako sam se ja mucila, i nakon pola godine  shvatila da pucam po svim savovima, da sam potpuno histericna, a sigurna sam da sam zbog svog takvog ponasanja i nezananja i napravila milion gresaka sa prvim djetetom, koje i dan danas sebi spocitavam.

Ti si neki moj tip Ja sam se prije porođaja tako plašila PPD da sam sve mame redom pitala kako to izgleda i šta mogu da očekujem.Inače u trudnoći sam znala da se zaplačem za najmanju sitnicu.Zatrudnela sam neplanirano,u sred pripravničkog.Na poslu samo reči osude.Ja sam strahovala,pomoslila da se 45 dana posle porođaja vratima na pposao.Al,kad sam vidjela da mi to ne garantuje ostanak na poslu odustala.

I tako dok se nisam porodila.Porođaj mi je bio jedno prelijepo iskustvo,a kad sam videla bebu nije bilo srećnije osobe od mene.Ne da nisam pala u tu depresiju,nego sam bila smirenija osoba,srećnija.Međutim nedostajalo mi je da izađem iz kuće,evo ovo nevrijeme,kada vjetar čupa drveće,i led na sve strane.

Hvata me neka nervoza,i smeta mi zatvoren prostor.A niko neće da dođe,osim što su bili na babine.Eto to je ono što ženu baca u depresiju.Ne možeš nikud,non stop,podoj,ručak,još ako beba ima grčeve..Nadam se da će brzo proći.

E da znas, to i ja cesto cujem. Slazem se, sve se nauci, pa nijesmo mi djecu same pravile, nego su nasa zajednicka. Moj muz je kupao prvu bebu, prvi dan, a ja sam krenula sjutra. Nesto mi nije bilo svejedno :)A on me ucio i kuvanju i peglanju, i svemu ostalom sto se tice kucnih poslova, jer sam ja bila operisana od toga

A kad se bebac rodio i prvi i ostali ustvari, najsrecnija sam bila kad nam nikog nema, sto je bilo malo teze za izvesti. Sve sami sredimo, niko nam se ne mota, a i ja mogu da histerisem da me nije sramota (on je navikao na ludacu u kuci vrlo brzo barem se nadam).

i ja sam imala tih promjena raspolozenja, mada cini mi se samo prvi put. Deset minuta placem, deset minuta se smijem, bukvalno. Prvi dan kad sam izasla iz bolnice zautupila sam bila da moram da izadjem da prosetam na deset minuta. Niti sam mogla da obucem staru garderobu niti trudnicku. Udjem u sobu da se spremim, placem jer nemam sto da obucem, MM i majka oko mene, tjese me, govore da ne treba da me briga u cemu cu izaci, da se ne opterecujem glupostima, ja se malo presaberem pa krenem sa njima da se smijem, a onda poslije nekolio minuta opet krenem da se oblacim, pa opet u histeriju. I tako beskonacno. Mislim da su se tada  bili bas zabrinuli za mene:)