Svima nam se to desilo ili se desava..

Koliko god da si strpljiv i posvecen roditelj,jednostavno se desi trenutak kad se poklopi vise faktora pa prosto eksplodiras..Kad si umoran,neispavan,preopterecen obavezama,nije cudo..

Bude mi krivo,ljubim ih dok spavaju,pojedem se živa..

Djeca brzo zaborave i oproste..zagrljaj i obećanje da ces se potruditi da se to ne ponovi ali i da oni moraju saradjivati.

Ja obicno poludim kad se tuču,jer se bojim da ne povrijede jedan drugog,a uzrasta su 3 i 5 godina.Poslednji put kad sam imala epizodu s drekom je kad je mladji ubo plastičnim stapom starijeg u oko ..napravio mu veliku ogrebotinu ispod kapka,da je koji milimetar vise oko bi mu izvadio…pa sam vikala naizmjenicno na jednoga -sto ce mu stap,koji nije smio uzeti,i sto je jurio po kuci sa njim itd pa na starijeg -kako trci po kuci kao muva bez glave ne gledajuci ispred sebe…sad bih drugacije reagovala ali u tom trenutku sam jednostavno pukla.

Mamika,i mi smo ljudi,živa bića,ne mozemo se uvijek,bas 100% iskontrolisati.

Dje bas sad otvori ovu temu 🙂 Sinoc sam imala “divnu” noca zahvaljujuci svojim ispadima u toku popodneva. Mada imam ispade vec danima, i to traje, a ja ne da pucam, nego imam svaki dan po jednu vecu unutrasnju i spoljasnju eksploziju. Tolika je kolicina nervoze u meni da to vise ne moze da se podnese. A kad puknem onda sve postaje sto puta gore, jer se osjecam kao posljednja ludaca i kao posljednji skot..

Najgore je sto traje… Ovo mi se jednom ranije desavalo i mislila sam da necu sebi to vise nikad dozvoliti, ali eto, opet se uvjerih u ono NIKAD NE RECI NIKAD. POd hitno moram da se presaberem i izbacim svo ovo ludilo iz sebe, anksioznost me opet obuzima cijelu.Da mi jr bar malo prosetati da se izduvam, nego ne mogu nidje mrdnuti jer sam kao slon i sve me zaboli

jitros sam pitala muza ‘od kad sam ja ovako histericna?’. Rece:’poodavno’:). U stvari, muka je pocela kad su poceli problemi s drugom tridnocom, al se tada nijesam izdirala na malog, samo sam non stop plakala i panicila. a dranje je pocelo prijre 5,6 mjeseci. Valjda od umora, a i brige za malenu koja je non stop nesto bolesljiva. najgore je to sto vidim da se sincic toliko izbezumi da nije u stanju da prepozna razlog moje ljutnje, pa kad me jos, sav u suzama, pita ‘mama, sto si naljutena?’ ili doziva ‘dje je tata?’, dodje mi da crknem! Pa sse onda izvinjavam…
i da, mamika, kao i kod tebe, ne mogu da podnesem da im se ne posvetim sva, do krajnjih granica izdrzljivosti, a s druge me strane zbog toga hvata zivcana… fali mi da odem u grad na 2,3 sata, da prosetam po prodavnicama, da popijem kafu, a da ne moram da zveram drzeci na oku svog tasmanijskog djaLOVa, sto bi on rekao:) al kad mi se i pruzi prilika za to, ja je propustim jer mi je na kraju ipak milije da su mi tu!:)

I kod mene (nas) je isto, babe-dede daleko, ali mi nekako to ne smeta. Kad se bas mora negdje van radnog vremena poci, dodje dostupna baba ili djed. Uglavnom kombinujemo da idemo tamo gdje mozemo sa “tasmanijskim djavolom” ili idemo na smjene mm i ja. Ne ceznem za kaficama, malo za besciljnim lutanjem po prodavnicama, ali i to ponekad obavimo zajedno. Vjerovatno smo mi ubacile CD sa tim briznim ponasanjem, utripovale da nam je ljepse i da smo srecnije kad su nam na oku i kad mi to sve osiguramo (no, coce, ko bi drugi), pa zato pucamo svako malo… Meni ovaj trip traje i pucam, pa se smirim i sve tako u krug…. Nakafenisala sam se i naskitala dosta za svojih 30+…

Uh, đe me nađoste…. Da se orimaknete našim ulaznim vratima mislili bi da tamo živi jedna ludača, umno poremećena žena koja samo viče iz petnih žila…. Možete provjeriti i kod komšija….Zaista sam sam sebi teška dosta puta, a nisam trudna….Uvijek se sjetim moje drugarice koja je znala na kraju radnog dana da kaže:”Uh, ‘vata me trema idem kući”.

 I ja sam u sličnoj situaciji poodavno…. I konstantno se preispitujem zašto tako pucam…. kad je sve ono što je bitno ok…Zdravi smo, imamo krov nad glavom, radimo, dobro uče… ali, nemamo vremena da se posvetimo jedni drugima….

Doduše, kod mene ne stradaju samo đeca nego i tata, dok me ne pozdravi neđe

A o griži savjesti ne bih ….Znam da sam grozna

Problem je u nama,hocemo da budemo super žene,da sve stignemo,sve zavrsimo,svemu se posvetimo….

Evo primjer,ja i muž smo skoro bili u Bg 4 dana,SAMI,prvi put posle 6 godina braka!!!Djeca kod svekra i svekrve,koji su se ta  četiri dana preselili u naš stan….Vodili uh u šetnje,kupovali,udovoljavali njihovim željama,na selo išli…Spavanje bez problema,niko ne traži mamu i tatu ,kuvalo se i spremalo ono sto oni vole…..A ja,”luda”majka,svaki sam čas zivkala tel.-jesu li jeli,spavali,da nisu tužni,traze li nas…Nisam se mogla opuštiti..

Sa starijim sinom sam tek bila opterećena,kad je bio beba svekrva dodje da ga izvede u šetnju,da se odmorim,sredim po kući..a ja blesava virim kroz ključaonicu da vidim okreće li se on,plače li,traži li mene…Srećom brzo sam “prebolovala”tu bolest,kad sam vidjela da mi stvarno treba odmor i da mu se tako bolje posvetim..

Moramo naći malo vremena za sebe,ja sam nekad željna mira i tišine,pa i uveče kad svi zaspu ja budna,s mirom pijem kafu nekad i posle ponoći,ili listam novine,čačkam po internetu..