Coccodrilo

Između redova

Objavljeno: 01/07/2014

Majka brat

Zaljubljena u život! Stalno u akciji, jer kaže da tako najbolje funkcioniše. Majka brat zato jer je tako počesto zovu njena djeca, valjda iz milošte:) Majka, ali i puno toga još upravo zahvaljujući lekcijama naučenim u toku majčinstva i “najboljih godina”. U horoskop ne vjeruje,  ali kada kaže da je djevica, vjeruje da je svima sve jasno.

Misija tuta uspješno savladana, četvrti put

Misija zvana tuta u našoj kući je savladana i četvrti put. I to za nevjerovatnih pet dana. A kad se sjetim agonije od prije šest godina i prvog puta, e to je bila saga.

Misija zvana tuta u našoj kući je savladana i četvrti put. I to za nevjerovatnih pet dana. Sad se sve čini jednostavnim i lakim, mada zaista i jeste bilo, a kad se sjetim agonije od prije šest godina i prvog puta, e to je bila saga.

Čitala ovih dana puno tekstova o navikavanju na nošu i kanim se da napišem blog o tome prepričavajući naše najnovije iskustvo. Stiglo je ljeto pa znam da se mnogi roditelji pripremaju na taj poduhvat kao što smo i mi uostalom.

Ali prvo da se podsjetim prvog puta… em nijesam znala kako, em sam mislila da najbolje znam. Trajalo je cijelih godinu (mada sa prekidima). Sjećam se kada smo F poveli u vrtić, prvi put u vrtićku grupu, a imao je tri godine i tri mjeseca, da su nam skrenuli pažnju da ga što prije naučimo na tutu jer oni ne žele takve u njihovim redovima 🙂 Ne baš doslovce tako ali je to bila suština te poruke. Koliko mi je stav i pristup bio nevjerovatan, toliko mi je na još jedan način postalo jasno da se naš metod navikavanju na tutu mora hitno promijeniti.

Naše dijete nije znalo šta ga je snašlo, ustvari. Skinuli smo pelenu, ali samo preko dana, pa bismo je vratili kad krenemo napolje da se ne bi mučili i strahovali od „blama“, a onda bi mu je i uveče stavijali da se ne prehladi. A sjutra opet bez pelene, pa do prve prepreke. I tako dan za danom, kažem, godinu i nešto. Dok mi nije stručno lice objasnilo šta radimo pogrešno:) U razgovoru sa psihologom, a i iskusnom majkom, postalo mi je jasno da smo F potpuno zbunjivali, da on više nije znao da li ima pelenu na sebi ili nema, kad treba i gde da piški i kaki i šta je ispravno ili ne. Savjet je bio jasan, skidaj i nikad više ne vraćaj. Tri dana nakon toga mi smo bili spašeni prvi put.

Sa svom djecom smo počinjali skidanje pelena kada bi napunili dvije godine., osim sa ćerkom koju smo krenuli da navikavamo kada je imala 18 mjeseci, kada ljekari i kažu da djeca počinju da kontrolišu bešiku. Međutim nije išlo, pa smo nakon sedam dana potpuno propalih pokušaja odustali jer smo shvatili da jednostavno nije spremna. Kada je napunila dvije godine, par dana nakon rođendana smo ponovo krenuli u akciju i priča je bila potpuno drugačija. Poslije nekih desetak dana, uz istu taktiku skini i ne vraćaj, i ona se oslobodila pelena,

Najmlađi Mihailović, mada moram da priznam da se maksimalno trudi da bude samostalan u mnogo čemu, sve je brzo shvatio iako tuti nije želio da se približi ni za živu glavu čak ni prvog dana „tečaja“ 🙂 Par puta smo pokušavali da ga prije drugog rođandana sjednemo, da proba, ali je odbijao, Nijesam insistirali, opet poučeni prvim iskustvim kada smo njegovog brata znali po pola sata ako ne i duže da držimo na tuti ne bi li obavio to što treba.

Par dana nakon drugog rođendana prelomila sam, ustvari sam čekala da izađemo iz vreće za spavanje, da bih smanjila količinu pomokrenih stvari. Gacice smo imali spremne, puno komada, i strpljenjem smo se bili naoružali (barem za prva dva dana :)). Taktika je bila skinuti pelene i ne vraćati ih. Mi smo primijenili tu taktiku jer nam se pokazala kao najbolje rješenje sa svih, prethodnh troje. A kako?

Prvog dana, kao što rekoh, S nije želio ni da sjedne na tutu. OK, pustili smo ga, ali smo mu je „nudili“ svako malo, nekih 15-ak minuta nakon što bi popio tečnost. Samo bi ga podsjetili da ima i tu opciju i da na sebi nema više pelene. Koliko nas je razumio, nijesmo baš sigurni da procijenimo. Tuta ga, tog prvog dana nije interesovala. Sve što je trebalo da na njoj obavi obavljao je u gaćama. Nijesmo ga odmah presvlaćili već smo mu ostavljali mokru garderobu nekoliko minuta da bi osjetio nelagodnost. Uveče smo pripremili mušemu za dušek i legli ga brzo nakon što se popiškio (u gaće naravno). Provjerila sam samo jednom u toku noći da li je mokar, bio je suv, i na naše veliko iznenađenje, takvo stanje je bilo i ujutru. Očekivali smo da bude mokar, što nam se i dešavalo sa prethodno troje, ali je on tu stepenicu preskočio. I ustvari u toku noći od tog dana nije više piškio, što nije bio slučaj sa dremkom u toku dana.

Drugog dana je bila slična situacija, isto nije želio na tutu da sjedi, isto je piškio i kakio gdje je stizao, a noć je prolazila bez probema. Tog dana sam mu češće pričala o tuti, pitala ga da li će da piški, govorila mu da mi kaže kada bude htio da bih mu donijela tutu, ali me nije čuo, izgleda.

E, trećeg dana je polako počeo da sjedi, nije sam tražio, stavila bih ga na tutu poslije 15-ak minuta od popijene čaše vode ili soka i zaista bi to i završio baš tu gdje treba, ne svaki put, ali više jeste nego što nije. I dalje je priča o tuti i pitanja u vezi nje bila svako malo prisutna, ali je bar bilo rezultata. Tog trećeg dana je prestao i da piški u toku dnevnog spavanja. Četvti dan je bio sličan trećem, ali je zato peti bio drugačiji – da to je bio naš prvi dan u kojem je tražio da piški i kaki. Od tog dana je sve počelo i mi smo bili spašeni četvti put:)

Da ne zaboravim da napomenem da od prvog dana nije piškio ni napolju kada bismo izašli. Nijesmo se odaljavali od zgrade prva dana „treninga“, a bilo nam je lakše tako da odreagujem kada bi, i ako bi se popiškio. Međutim, nije, mada sam vodila računa da ne ostajemo predugo, oko 2 sata najviše, da ga ne bismo isforsirali. Narednih dana smo išli i dalje u šetnju ali se nijesam previše opterećivala, spakovala bih kompletnu preobuku ako zatreba, i a tuta je čekala spremna u gepeku u autu koje bi nam bilo relativno blizu. Ako je šetnja traja duže, došli bi do auta, zavšili što imamo u gepeku, oprali turtu vodom iz flaše koja nam je postala takođe obavezan sastavni dio prateće opreme u autu i to bi bilo to.

Poslije oko mjesec smo se zadesili na moru, na plaži i vikao je, onako kako samo djeca znaju, u sred gomile ljudi: Piški, piški… Nijesmo imali nigdje bilizu toalet, more naravno da nije bila opcija iako su nas neki čudno gledali, pa smo morali da zalivamo cvijeće u obližnjoj šumici. Mislila sam da neće pristati, ali ipak jeste, potpuno smireno i bez problema, zalio je travu poslije par minuta, uz naravno malo meditacije i pripreme koju svaki muškarac mora da ima 🙂

Moram da priznam da je sa kakenjem bila malo drugačija situacija, nije mu baš bilo svejedno ni tog prvog dana oslobođenja od pelena, i kao da ga je bilo strah da se pokaki. Dešavalo se da i po dva dana odbija da kaki iako je bilo očigledno da je imao potrebu pa bi do posljednjeg momenta trpio, tražio pa odbijao, a onda sijedao i završavao što je trebalo jer bukvalno nije imao kud.

Svaka puna tuta od prvog dana je bila „proslavljana“ pjevanjem igranjem, vrćenjem, bacanjem u vis… velikom količnom radosti, poljubaca i zagrljaja u kojoj bismo zajedno uživali. Kada bi se popišio ili pokakio u gaće trudila sam se da ne vičem (i nijesam sem možda jednom), govorila mu da je mogao da traži tutu i pitala ga zašto je to uradio.

Moram da priznam da se nijesam nadala da će sve tako lako ići. Vjerovala sam da neće trajati predugo, ali baš da ćemo sve završiti za pet dana – nijesam bila baš toliko optimistična ali me moj najmlađi sin još jednom iznenadio. Za razliku od prvog puta misiju tuta smo svi prihvatili bez opeterećenja i natezanja, a da je drugačije bilo morali bismo se zabrinuti jer četvrti put je četvrti iako su i drugi i treći bili vrlo jednostavni. Kako li će biti tek peti:)

HiPP

Procedure i Izazovi Samohranog…


BP6 -Grawe 300×250
Bekutan 300×250
Igrackoteka 300×250

Posljednji postovi sa foruma

Leave a Reply