Šest lekcija kojima me je naučilo roditeljstvo

PIŠE: Darija, Mama Blog

Danas, mjesec i po dana otkako nam se pridružio naš drugi mali anđeo, sjedim i posmatram ga, a spontano mi se vraćaju slike iz perioda kada sam prvi put postala majka. Osmjesi se smjenjuju sa saosjećanjem prema toj isprepadanoj, zbunjenoj i često vrlo rigidnoj novopečenoj mami, kakva sam tada bila.

Dok tako u glavi putujem kroz vrijeme, preslažem lekcije koje sam u međuvremenu naučila:

Da mi prioritet bude da nađem vremena za sebe. Znate ono „samo puna čaša se preliva“? E, baš to. Da nađem vrijeme da radim ono što mi puni baterije – da izađem u kratku šetnju sama, da pročitam par redova (ponekad uspijem i nekoliko stranica!) knjige koja me trenutno zanima, da popijem kafu sa prijateljicom… Naučila sam da baš zbog moje djece moram da brinem o sebi prvo.

Postala sam svjesna koliko mogu. Ozbiljno. Za početak – koliko fizički mogu da postignem u toku dana koji ima samo 24 časa. Nema potrebe da objašnjavam, tačno znate na šta mislim, zar ne? Dojenje, peglanje, dojenje, kuvanje, čitanje priče, šetnja, dojenje, igranje, čišćenje… ne znam rekoh li – dojenje?
Drugo, kroz koliko tantruma, grčića, skičanja i egzibicija mogu da ostanem mirna. Dobro, možda na kraju povremeno flipnem, ali to ne anulira sve prethodno, zar ne?

Ja – partnerski odnos – djeca je ispravan redoslijed stvari. Živimo u društvu u kom, ako slučajno i pomislimo ovako nešto, sami sebe kaznimo prije nego što smo i mogli to da izgovorimo, jer to je „sebično“. Podrazumijeva se da djecu treba staviti ispred sebe i partnerskog odnosa, inače nisi dovoljno dobra mama. Huh, koliko je to opterećenje na malim dječjim leđima! To se, naravno, ne odnosi na činjenicu da djeca imaju primarne potrebe koje je prirodno da stavim ispred svojih. Ali, ako djeca postanu jedini smisao mog života ili partnerskog odnosa, svi su na gubitku, a djeca najviše.

Tatin način možda nije (tako dobar :)) kao moj, ali takođe funkcioniše. Njihove čudne ideje vezane za rješavanje problema i brigu o djeci najčešće urode plodom, iako nijesu tako „savršene“ kao naše i treba im dati šansu, vjerujte mi.

Beskrajno cijenim trenutke mira, kada niko ne plače, viče ili zove „mama!“. Samo zastanem i konstatujem: „Evo ga. Mir.“ Jedan od razloga zašto mi je to bitno, baš kao i prva stvar na spisku, jeste i zato što te navike sprečavaju da se osjećam kao žrtva. Uveče premotam film i pomislim „Dobro je, danas sam uradila nešto za sebe i danas sam uživala u tišini neko vrijeme“. Tako je puno lakše sačuvati se od samosažaljivog „jadna ja, đeca me uništiše“ samogovora.

Ipak, najznačajnija od svih stvari koje sam naučila jeste da, na kraju onog dana kad ne uspijem niti jednu od gorepomenutih stvari, kažem sebi samo: „Pa šta?“. Nastojim da budem smirena, ali danas mi možda nije pošlo za rukom – pa šta? Nastojim da brinem o sebi, ali danas se osjećam kao totalna propast – pa šta? Nastojim da sve funkcioniše optimalno, ali danas je bio totalni haos – PA ŠTA? Trenutne okolnosti ne definišu ono što ja jesam i zato na kraju svakog napornog dana, kada mi stvari nisu išle od ruke, tiho šapnem sebi u bradu „Pa šta?“.

  • HiPP

    Procedure i Izazovi Samohranog…

    Leave a Reply