PIŠE: Tatjana Kuljača

Ne znam za vas ali moj tempo je žestok. Posao, koji upreže maksimum od mog mentalnog kapaciteta zauzima prvi dio dana. Djeca su navikla da se sa njima družim čim prekoračim kućni prag. Kućne obaveze umetnem u svaku rupu u vremenu. A pisanjem se bavim kad oni zaspu. Nema tu lufta, dobri moji, ni minute. Odmor mi do skoro nije bio prioritet.

Ima dana kada bih da me svi ostave na miru. Posao, djeca, muž, pa i olovka. Tih dana bih pobjegla glavom bez obzira u neku pustaru bez signala za telefon i internet. Sjela bih pod neko drvo i samo disala. Dok mi se ne počne mantati od količine kiseonika koja je do mozga doprla. A onda bih tako lelujala dok mi ne dosadi. Ima dana kada mislim kako mi to ni poslije 3 dana ne bi dosadilo.

Prifali mi ono vrijeme kada nije bilo mobilnih telefona, a sa njima u paketu i interneta. Kladim se da su ljudi tada lakše odvajali vrijeme za kvalitetan odmor. Koliko samo dragocjenog vremena dnevno izgubimo koristeći internet? Da nešto provjerimo… okačimo status… prelistamo šta se dešavalo kod znanih i neznanih ljudi na društvenim mrežama. Ukoliko nešto očekujemo svaki čas uzimamo telefon u ruke i provjeravamo ima li nešto novo. O tome kako smo dostupni u svakom momentu putem raznih messenger-a da ne govorim. Da ne nabrajam dalje, shvatili ste.

Ugasila sam sve aplikacije. Telefon mi ne blicka svako malo. Ne zove. Svaki put kad bih ,,samo da provjerim” ja počnem da dišem. Zatvorm oči i stvorim se ispod onog mog drveta u predivnoj, gustoj šumi i samo dišem duboko. Shvatila sam koliko mi je takav luft neophodan u toku dana. Jer moj raspored ne daje veliki odmor. A ne dajem ga ja ni samoj sebi.

Juče su se djeca vratila od bake nakon deset dana. Za tih deset dana ja sam uradila gotovo sve što sam ranije odlagala. Jedino me još uvijek toranj od veša za peglanje zove. Taj toranj je živo biće koje samo raste i buja. Za tih 10 dana sam se naspavala. Spavala sam čak i poslije posla. Skoro sam zaboravila kako popodnevni san može da bude sladak! Shvatila sam da svoju potrebu za dnevnim odmorom ne zadovoljavam zadnjih 6 godina. Ono – sjedim, ležim i ništa ne radim. Prijalo je itekako!

Po prvi put sam shvatila koliko sam umorna. Čudno je da tek kad počemo da odmaramo dopre nam do mozga koliko nam je bilo potrebno da prikočimo. Poželjela sam više odmora i vremena za sebe. Neophodno je da se na neki način napunim onim mojim kiseonikom od kojeg mi se manta.

,,Posloži prioritete” spusti se ,,odozgo” kao naredba. Bješe to imperativ, prilično alarmantan. Onome ko ,,sve stiže” nije lako odvojiti prioritete u moru obaveza.  Ne moram sve u toku jednog dana. Ne moram ništa – ako to ne želim. Koliko god obaveze urlale, posebno one kućne, ništa ne moramo ,,sad i odmah”. Napravih raspored obaveza i liših se griže savjesti zbog odlaganja.

Kad su djeca mala kuća teško može biti sređena kao ,,pod konac”. Što se prije sa tim pomirimo lakše ćemo sa spiska prioriteta izbaciti manje bitne stavke. Na kraju, djeca su prioritet. I to ne samo da ih održimo u životu, već i da im se posvetimo. Da budemo sa njima nasmijani i srećni. Jer mi bojimo njihovo djetinjstvo kako srećom, tako i tugom. Brigom i bezbrižnošću. A njih baš briga da li je u kući sve sređeno ili nije dok god osmjeh titra na našim licima. Ko je od njih bitniji? Drugi ljudi koji će nam zamjeriti što nam nije sve na svom mjestu? Mene takvi već odavno ne posjećuju.

Neću više sve da stižem. Barem dva dana sedmično hoću da se samo igram sa djecom. Nahranim ih i okupam pride. Da ne komuniciram ni sa kim drugim. Ne uključim internet. Da me ne vuče osjećaj da ću nešto strašno izgubiti ukoliko ne napišem nijedno jedino slovo.  Želim da budem nedostupna kao u nekom divnom danu u davno prošlom vremenu. Da spakujem torbu za jedno noćenje i odem pod ono moje drvo da dišem dok mi se ne zamanta.