Moja najveća roditeljska greška

Little girl showing stop gesture to angry mother while sitting in bed at home

PIŠE: Mamin svet

Za roditeljstvo vas pripremaju na razne načine, ali vam niko ne kaže – od sada ćete biti hodajuće greške. Niko nam ne kaže da nećemo biti savršeni, ni idealni, niko nas ne upozori da moramo da iz glave izbacimo reklame, u kojima su srećni i veseli, stalno nasmijani i beskrajno strpljivi roditelji sa svojom nasmijanom, strpljivom i zdravom djecom. Ja tek sada, poslije 11 godina znam šta je moja najveća roditeljska greška.

Jer, to nije život.

To nije roditeljstvo.

Roditeljstvo je spoj ljubavi, pažnje, ponosa do pucanja u grudima, nježnosti i brige, ali sve to prošarano grižom savjesti i greškama. Ali, čekajte, greške nisu nešto loše samo po sebi, one su znak da se mijenjamo i ako iz njih učimo, dokaz, da smo svakog dana sve bolji roditelji. A to je ono što se računa.

Moja najveća roditeljska greška je…

Kada razmišljam o svojim greškama, tek skoro sam zapravo shvatila da je jedna od najvećih koju sam činila u prošlosti, ona da sam svoju djecu naučila da moram da podignem glas ili izgledam ljuto da bi me shvatili ozbiljno.To nisu momenti na koje sam ponosna, ali sam shvatila da su oni zapravo simptom mog pogrešnog pristupa. Jer, mislim da je jedna od najvećih grešaka što sam svojoj djeci davala do znanja da ne moraju da me slušaju. To nije bilo namjerno, naravno, ali danas ispada da je tako.

I danas se s pravom ljutim na sebe kada oni reaguju tek kada povisim ton. Jer su tako navikli. Jer sam ih ja tako navikla. Onda se pitam: zašto mog supruga, a svog tatu, slušaju a da ništa ne kaže? Da, nemoguće je uporediti vrijeme koje sam provela ja sa njima, i koje je proveo on, prosto tatino prisustvo je dragocjenije jer je on više odsustvovao od kuće, ali… Ima tu još nečega.

Zbog želje da ih ne “deranžiram”, da ne budem čvrsta do kraja, puštala sam da prvi put rečeno ne bude odmah učinjeno. I upali smo u obrazac koji se teško raskida. Ali sam čvrsto riješila da ga raskinem. Za dobro svih nas. Moja najveća roditeljska greška (još) nije nepopravljiva.

Riješila sam – nema vikanja. Nema popuštanja. Nema beskrajnog čekanja da poslušaju i urade nešto. Prvi put je poslednji put da se nešto kaže.

Kako?

Silom sigurno ne.

Probaću nekoliko stvari i nadam se da će upaliti, i da ću moći da kažem – “hej, pa ovo radi”.

  1. Slušaću ih bolje. Ovo nije uvijek lako, jer ih je troje i najčešće me pitaju istovremeno, i bore se za svoje parče nepodijeljene pažnje. Jedino tako ću čuti šta zaista imaju da mi kažu (pa i ono što nisu rekli);
  2.  Kad nešto tražim od njih, prići ću im i pričati sa njihove visine – ravnopravno. Ne iz druge sobe, ili ovlaš, ili usput, već uz kontakt s očima;
  3.  Ako ne urade nešto što sam ih zamolila, reagovaću odmah – a ne poslije još dva, tri nagovaranja;
  4. Znam da posljedica mora da bude, ali mi je besmisleno da ih kažnjavam za svaku sitnicu. Zato mislim da je odlaganje zadovoljstva podjednako korisno, i to samo dok ne shvate konačno vezu učinjeno – posljedica (mislim, znaju je oni, ali očigledno isprobavaju moje granice, što je dječiji “posao”);
  5. Trudiću se više da svako u kući ima svoj dio posla, i da je to dio rutine (ovo smo već uveli prije nekog vremena, ali nisam dosledna da sprovodim striktno, svakog dana);

Tako da, djeco, spremite se za novu mamu. Za mamino dobro, ali dobro svih nas. Kažu da je za svaku naviku potrebno 30 dana da je usvojimo. Ja vam javljam kada prođe toliko vremena da li sam uspjela da ispravim najčešću roditeljsku grešku koju pravim.

 

HiPP

Procedure i Izazovi Samohranog…

Leave a Reply