Jesu li vas stigle četrdesete?

40PIŠE. Mama na ćoše

Većina razgovora zapodjenutih u čekaonicama svede se na potanko prestresanje dijagnoza, svojevrstan monolog, jer ste vi (uvijek) onaj drugi koji samo klima glavom. Ne mora da sluša. Ni da se pravi da sluša. Može i da ode na drugi kraj hodnika, čim “razgovor” počne. Osim ako nekim čudom on ne ode na drugu stranu, na neku novu dijagnozu društva. Na to uvo još nisam zaglunula.

“Poslednji put sam ovako dva sata sjedela u čekaonici kad sam bila trudna”, reče odjednom, poslije skoro sat vremena koje smo podijelile u tišini, žena koja je sjedela do mene.

“Imala sam četrdeset godina. Bila sam trudna i niko nije htio da me primi i prati jer sam bila u godinama, kažu stara! Sve ih je zapravo bio strah. A zamislite koliko je to mene plašilo…”

Moje prvo dijete rodila sam u 37-oj, drugo u 39-oj godini. Ni jednog trenutka nisam se osjetila starom, niti da sa bilo čim kasnim. Jer ja, osim što sam nagluva za mnoge nesuvisle teme, ni ne vidim dobro, pa gledam prvenstveno sebe i sve nekako mjerim prema svojim aršinima. Iako su mi pred očima odavno slike klinaca mojih vršnjaka. Iako su mnogi, meni znani i neznani, odahnuli što eto-ipak- imam djecu. Nema veze, kažu, ćuti, dobro je. Bilo je dobro i prije, a ne ćutim eto sad zvanično nikad, više ni u čekaonici!

Sklopim korice knjige koju sam čitala, uz osmijeh joj kažem da sam i ja rodila, kako kažu, kasno.

“Ma sad je to sasvim normalno da se rađa kasnije, eto, koliko se to promijenilo za samo nekoliko godina. A kakav je to teret bio prije…”

“Pa što ste pristali da ga nosite?!”

“Drugačije je to bilo vreme, mi u Herceg Novom, malo mjesto, muž vojno lice… Dvadeset godina nismo imali jdecu.”

“Kojom je prekomandom primorka zavšila u Panonskom moru”, pitam je željeći da nas spasim davljenja.

“Došli smo zbog tog istog djeteta. Još kad su mi uradili amniocentezu, opet zbog “tih” godina, doktor mi je rekao da ćemo imati genijalca. Meni je bilo bitno samo to da ćemo ga imati. Čak i ako bude bolestan. Ali su se oni opet svi plašili i insistirali da je radim. Tamo nije bilo škole za njega, on je vrstan matematičar!”

Svako vrijeme nosi svoje breme, sjetim se jedne od brojnih poslovica koje moj tata često koristi kad ostane bez argumenata na neko moje ćoše. Po meni, jedino breme koje ima svako vrijeme smo mi. Jer nam ono nikad nije potaman. Jer je prošlo. Jer prolazi. Jer će proći. Ne valja, kako god da nam se rasprostre. Ne znamo šta bismo s njim dok je tu. I sve znamo kako bismo, čim ode. Nikako da se sretnemo, oči u oči, u isto vreijme, mi i vrijeme.

“Eto, ja za Vas nikad ne bih rekla da imate sad četrdeset! Sad se drugačije izgleda sa četrdeset! Lijepi ste, zgodni, puni snage i radosti, vidi se to i dok samo čitate knjigu! Mojih četrdeset ja sam nosila kao žena već umorna, bolesna, a trudna!”

“Nosili ste ih kao dijagnozu. Baš šteta za vas.”

“…pa sad Vi zamislite koliko je to bio jak pritisak. Znalo se koju dužinu suknje bi trebalo da nosiš sa četrdeset, a kamoli da pod njom nosiš i dijete! Umjesto da se raduješ, stalno te prati to-oni su kasno dobili dijete. Ko da je pa bitno kad smo ga dobili! Šta bi tek bilo da nismo!”

Bilo bi vam, pomislim, kao i mnogima u ovo i u bilo koje drugo vrijeme, teško-s vremena na vrijeme. Kao što je svakome, s vremena na vrijeme, teško u svojoj koži i u svojim izborima. Jer svako od nas zapravo ima neko svoje breme, koje čim uzmogne potura pod vrijeme, kao da nema nikakve veze s njim. Vremenom je pravi uzrok sve teže iskopati pod nagomilanim svojim i tuđim prtljagom, koji kao da se prepletu u jedan, ogroman, poput onog na brodovima, satkanog od mnoštva naših šarenih kofera. Pa sve cupkamo nervozno jedni preko drugih da slučajno neko ne uzme naš. Istovremeno kukajući kako je naš najteži.

Na ovaj rođendan dobila sam ubjedljivo najviše čestitki. Okrugli rođusi okarakterisani su izgleda kao poziv u pomoć i to je jedini na koji će se odazvati više ljudi nego za neku žurku. Sjate se da nas, šalom ili utjehom, umire-da se ne plašimo. Na način koji će upravo da nas uplaši. I u tome je sva radost i uglavnom sva njima i pripada. Čestitaju ti kao da ti izjavljuju saučešće nad životom koji je upravo umro, dok oni zbog toga gotovo likuju.

“Ne brini. Najbolje tek dolazi. Lajf bigining in fortis!”

Ti si sad star. Tvoje vrijeme je prošlo. I nama je jako zabavno što je to tako. Vrijeme je da počneš da se plašiš vremena.

Znate šta? Ja moj šareni kofer obožavam. Svako njegovo, od ovog nestvarnog putovanja iskrzano ćoše! Potpuno uživam u svemu što sam u njega ređala svih ovih godina, spretno, smišljeno, nepromišljeno, brzopleto, greškom, planski, nasumično. I svakog dana gledam šta bih još mogla da dodam. Skupljam kao hrčak! Da, nekad mi je, tako prepun svega, jako težak. Jedva ga vučem za sobom, jedva čekajući da se provučemo ispred dana i ostavimo ga daleko iza nas! Nekad jurim s njim, pomislim poletjeću, baš zato što je tako natrpan!

Ne plašim se ni onog što je bilo, ni vremena koje će doći. Dok ne dođe pms. Tad kao mantru ponavljam jedan od meni najdražih slogana, za Swatch satove-time is what you make of it. Vreme je ono što vi od njega napravite. Pa mi bude još gore! Neko vrijeme. U tim danima meni je život i sve što sam od njega napravila-dijagnoza. Pritisak nije u društvu, nego u glavi. To sam naučila, za svo ovo vrijeme, lupajući glavom u zid.

“Neko je na kraju ipak pristao da Vam prati tu trudnoću, u “tim” godinama!”, kažem, radoznala da čujem odgovor.

“Mlad ljekar koji je tek počeo da radi. Izašao u hodnik i pita-jeste li Vi ta koju niko neće da pogleda… Potpuno se smireno postavio pred svim mojim dijagnozama!”

“I prema godinama. Ako je bilo razlike!”, uz smijeh smo zaključile tu temu.

U tom iz ordinacije konačno izlazi njen muž. Pogledi im se uigrano sretnu, u isto vrijeme, nekako putani, rječiti, puni topline. Taj savršeno uigran ples dok jedno drugom dodaju ruku, premještaju stvari, gledaju da nisu nešto zaboravili, u isto vrijeme krećući naprijed- šta ti je rekla, ma ništa samo mi tutnula papir, nema veze sad ćemo naći na internetu, zaboravio sam paprike punjene da izvadim iz frižidera… hvata ga pod ruku, nema veze za čas ćemo sve. To je kofer koji su predano punili godinama, vidi se to i dok se samo pakuju da krenu.

“Ništa vama to društvo nije moglo i baš sam ponosna na vas zbog toga! A još ste mu podarili i jednog matematičkog genija!”.

To sam pomislila, nisam im rekla. Hvala vam što ste mi uljepšali vrijeme. Otpozdraviše mi osmijehom, istovremeno.

Šta sam ja tražila u vojnoj bolnici? Nedavno sam napunila četrdeset godina. Otišla sam na prvi pregled dojki u životu. Jer za to jeste pravo vrijeme. Jer sam u “tim” godinama. Ni meni ništa nije rekla. Samo mi je tutnula izveštaj u ruke. Pitam, ima li nečega, kaže, ničega što nije tipično za “te godine”. Tu su obje, dovoljno mi je valjda. Moje dojke su ok. A i glava se dosta dobro drži. Uspješno odolijeva raznim promjenama vremena.

HiPP

Procedure i Izazovi Samohranog…

Leave a Reply