Zašto su moja djeca najgora kada su sa mnom?

mamaididjetePIŠE: Mamin svet

Poznata scena: vaši andjeli se igraju mirno u sobi. Dolazite kući i onda kreće haos – penju vam se po glavi, ruše sve pred sobom i ponašaju se tek malo bolje od  majmunčićaa. U svom desetogodišnjem roditeljskom stažu, ne sjećam se momenta kada su moja djeca bila sa mnom mirna kao bubice, a “nemoguća” sa nekim drugim, ma ko to bio. Čak ni tata.  A bilo je, za sve ove godine, mnogo scena kada bi mi muž rekao: “dok nisi došla, sve je bilo o.k., ne znam šta im radiš, pa tako podivljaju”.

Dugo sam mislila da sa mnom, ili sa mužem, ili djecom nešto nije u redu, i da su samo moja djeca “najgora”, jer se u majčinom prisustvu ne ponašaju razumnije od šimpanzica u zoo vrtu. Ali, nedavno sam sa olakšanjem shvatila da sam ja samo jedna obična mama, sa običnom djecom, koja se zapravo ponašaju prirodno, čak i ako nismo baš u stanju da dobacimo razloge njihovog tako luckastog ponašanja. Studija Odsjeka za psihologiju Univerziteta Vašington pokazala je da je zapravo normalno da su djeca “nevaljalija” kada je majka u sobi, i to izrazili čak i brojkom – 800 odsto su gori kada smo mi mame tu! A ako su djeca mlađa od 10 godina, procenat se penje na nevjerovatnih 1.600%!

Istraživači su pratili oko 500 porodica i mjerili potrebu za prisustvom, prenemaganje, vrištanje, pokušaje udaranja kao i “zaboravljanje” da pričaju ili koriste riječi, i blesavljenje.

“Uvideli smo da i djeca od osam mjeseci kada djeluju srećno, ako njihova majka uđe u sobu, 99,9 odsto njih počinju da plaču, ukake se, ili traže pažnju odmah. Za preostalih 0.1 odsto bilo je u pitanju slabovido dijete, ali je i ono počelo da se ponaša na isti način kada je čulo majčin glas. Počelo je da baca stvari i da traži užinu iako je tek jelo. Stvarno fascinantno”, rekao je prof. Lebovic, koji predaje bračnu i porodičnu filozoziju.

Mama je za njih najveći razlog da se bore za pažnju. I to mi na neki čudan način laska. Ali me i nervira. Jer, zapravo otkako se ona prva ćelija u svakom od njih podijelila i postala blastocista, ja ni ne radim ništa drugo osim što ih beskrajno i duboko volim.

Možda ne pokazujem to uvijek na najuspešniji i najbolji način, ali zar ne osjećaju cijelim svojim bićem koliko sam njihova, zar moraju da se se i pored svega plaše da ih neću primijetiti?

Očigledno da ono što je nama očigledno, tim malim dušicama nije.

Meni na primjer nije bilo jasno zašto moram prečesto da budem mama koja viče, dok je svima drugima dozvoljeno da kažu tihim tonom ono što žele, a nekima samo i da ih pogledaju (ovo sam prvo pripisivala tome da je tata strožiji pa da od njega “zaziru”, ali ne, nije to). A i na te moje dileme naučnici dadoše odgovor. Da je uprkos istim vaspitnim mjerama, za 100 odsto djece normalno da drugačije reaguju na instrukcije koje im daje majka, i svi ostali. “Ostali” imaju taj luksuz da ih djeca poslušaju kada razgovaraju normalnim tonom, dok majka mora da dobro podvikne za isti vaspitni efekat.
Pa da li je to pravedno, ljudi moji? Čak i ako se pravda velikom neravnopravnošću u broju “radnih sati” koje sa djetetom tokom njegovog života provede majka i nasuprot njoj,  svi ostali. Naša djeca samo sa nama izgleda, uživaju potpunu slobodu da se ponašaju veselo, razuzdano, neukrotivo, onako kakvi oni zapravo jesu.
I, ma koliko da vas nervira što njihova borba za vašu konstantnu pažnju praktično traje 24/7/365, zar vam nije drago što od svih ljudi na svijetu, vaše dijete najviše sa vama ima tu slobodu da bude svoje, da se ne pretvara i ne uljepšava lice, stavove, ponašanja? Kao kada nađete pravu osobu u životu, kojoj ne morate da pričate bajke o sebi, da uljepšavate stvarnost, okrećete ljepši profil. Jer joj se dopadate onakvi kakvi jeste.

Vaša djeca znaju da ih volite baš onakvima kakvi su. I daju sebi luksuz da sa vama to 100 odsto budu.
Da  li je to naporno?
Do zla boga.

Živite s tim, i uživajte u toj privilegiji.
HiPP

Procedure i Izazovi Samohranog…

Comments

Leave a Reply