Kad kontrol frik postane roditelj

keepcalm

PIŠE: Milena Kostić, Mama iz magareće klupe blog

Ja sam kontrol frik. Priznajem. I nisam usamljena.

Mi kontrol frikovi smo posebni. Ne znamo ne možemo da taj dio nas zamijenarimo koliko god se trudimo.

Mi smo oni kojima prvo počne mozak ujutru da radi, pa se tek onda probudimo. A mozak sebe zatrpava i zatrpava silnim planovima/idejama/namjerama.

Da se razumijemo. Biti kontrol frik ne znači da smo sjajno organizovani, da nam sve blista i da smo opsesivni po tom pitanju. Naprotiv! Poznajem gomilu njih kojima je reč „organizacija” bliska koliko običaji u Indoneziji.

Ne, nije to suština našeg problema umijeća.

Mi smo oni koji znaju misle da znaju najbolje. Za sve. Za svakog. Za svaki događaj. Za svako dješavanje.

Imamo plan šta treba uraditi, kako, kada. A razloge zašto tako? Pa šta imamo da objašnjavamo? Rekoh već – mi znamo najbolje.

E, a onda jednog dana mi nađemo svog životnog partnera. I dobijemo potomstvo.

I tu je najveća životna raskrsnica sa kojom se suočimo: kako da kontrol frik shvati da ste OBOJE roditelji tom djetetu.

Jer, Bože moj, pa naravno da ja znam najbolje!

Realno, kako može tata da ostane sa djetetom dva sata sam? Neće znati da treba da ga uzme kad plače, zar ne? Trebam mu to obavezno reći.

I kako li će ga nahraniti? Mislim, jedino je sebe hranio ovih 30+ godina. (Mislim, i ja sam. Al’ ja ipak znam šta da radim.)

Zašto kupa dijete toliko dugo? Pa to ne treba da je igranje, samo kratko i odsječno.

A šta ako ga izgubi negdje u šetnji? Ili se ne snađe na dječjem igralištu?

Treba mu dati upustva gdje je šta od opreme za djecu. Kako ih obući. Na koji način ih odvesti u vrtić.

Ma, možda treba potpuno blokirati tatu. Mogu sve ja.

Realno, nešto se i ne lomi da pomogne. Ne, naravno da to nema veze sa tim što mu popujem dajem upustva kao da je malouman. („Nemoj ti, ja ću!” „Pusti, ne tako!”)

Stvarno ne znam kakav je to roditelj koji ne želi da učestvuje.

Al’ dobro. Ionako ja znam najbolje.

A sad stvarnost – ovo je jedan put od one raskrsnice.

Drugi je drugačiji. I moram da kažem teži.

Na tom drugom putu tata je isti (pa bar približno) roditelj kao i mi.

On brine o djeci kako zna i umije, baš kao i mi.

Zašto onda teži put? Jer podrazumijeva da ćemo se gristi za jezik i lupati po prstima da ne bi opet popovali davali upustva. Mnogo, mnogo puta.

Ali i mi učimo da budemo roditelj, isto kao i on. I nama i njemu treba potvrda za sticanje samopouzdanja.

A i ako ga pustite, počeće da vas pita šta i kako. A to je neodoljivo, zar ne?

HiPP

Procedure i Izazovi Samohranog…

Comments

Leave a Reply