Uspavanka za dobro jutro

spavanje12

PIŠE: Sandra, Letnje igralište blog

Svakog jutra budimo se rano. Hladna su i već pomalo mračna ova jutra.
Ustanem iz kreveta i sjurim se u njihovu sobu, polako se hvatajući za kvaku, da ih ne bih naglo probudila. Malo škrip se ipak čuje, ali ono bi uvijek pre probudilo nas nego mišice.
Ovo je zapravo čas kada ih je najteže probuditi, čas kada treba da se probude.

Rra unese neku poletnu energiju u prostoriju; njemu buđenje mišica ide odlično od ruke. On kaže: „Raaaa, ja sam crvena pirana!“ i njih dvije već presrećno iskaču iz kreveta i veru mu se oko vrata, kikoćući se zanosno.

Meni buđenje ide – onako, traljavo, u najmanju ruku.
Kojoj mišici prvoj da priđem? Koju prvu da počnem da budim? Da li da im kažem:
„Hajmo, ustajanje, čekaju vas drugari u vrtiću!? Da li da počnem da im pjevam pesmicu koju im je tata smislio?  Sve moje pjesmice su za uspavljivanje. Buđenje ni meni nikad nije bilo omiljeno. Počnem ja nekad tako da ih budim uspavankama, da shvate da se još jedan krug, još jedan ciklus završio, ali najčešće čujem: „Mama, nemoj da pjevaš“, ili čak ni to, već uzdahe i šuštanje posteljine pod dva majušna tijela koja se okreću na drugu stranu i još dublje uranjaju glave u jastuke.

Ove žbunove na glavama nikada nećemo moći da raščešljamo.
Ne znam ni koliko je hladno napolju. Šta da obučemo? Ma za šta da se odlučim, znam da ću pogriješiti. I onda se čitavog dana vajkam i mislim da će se prehladiti zato što sam ih nedovoljno obukla ili zato što sam ih suviše utoplila. Smrznuće se… Oznojiće se…
Šta god da bude, meni nema spasa. Čak i da ništa ne bude.
Šta li imaju za doručak u vrtiću? Da im možda dam po bananu pred polazak?
Gdje li sam sinoć spremila kape?
Da ih ostavim da spavaju još malo, izrašće još koji mikromilimetar…
Možda upravo nešto sanjaju… da ih ne prekinem. Najviše se sanja pred buđenje.

Sada već deset minuta stojim ovdje i gledam u mišice.
Ovako spokojno spavaju samo djeca. I psi. Znam po Duški, koja hrče u dnevnoj sobi, povremeno mašući šapama po vazduhu oko sebe, sanjajući možda o nekim plažama za pse ili o prerijama gde slobodni psi trče u beskraj.

Ne razmišlja mi se o danu koji me čeka, ni o svemu što treba da uradim, ni o ručku, ni o vezivanju gvožđa uz vitamin C, ni o inhaliranjima, ni o imejlovima na koje nisam odgovorila, ni o knjigama koje nisam pročitala, ni o prijateljici koja uskoro odlazi, ni o tome šta će biti sjutra…
Ni o čemu mi se ne razmišlja; ni o kome.
Ne prave mi se planovi.

Samo bih se uvukla pored njih.
Zgrijala bih dušu.
Položila bih svoju glavu pored njihovih glava.
Uskladila bih ritam svog disanja sa njihovim.
Mazila bih im lica
lagano
kao perom
da se ne probude.
Samo da ne zagolica.
Raščešljala bih im kosu prstima i ostavila je da se rasipa i klizi po jastuku.
Posmatrala bih i lovila trenutke pokretanja njihovih očiju ispod kapaka,
mjerila razmake između dvije grupe pokreta i pokušavala da odgonetnem da li sanjaju.
Osmatrala bih drhtaje trepavica i prve pokrete njihove kada shvate da ih posmatram, da sam tu.

Zacementirala bih te slike u svojoj glavi, pamćenju, srcu.
Okovala bih ih cvijećem, mahovinom, leptirima i zrikavcima. Ako se ikada razbolim, posumnjam, pokleknem, izvukla bih te slike da se podsjetim da raj i dobro postoje.

Šteta je propuštati ili požurivati ovakve trenutke. Grijeh, gotovo.
Ovo je jedinstvena šansa da ih nađem ovako mirne, jer samo ako sjednem pored njih, one instinktivno guraju glave u moje šake kao mačići i nastavljaju da spavaju.
Ili da se pretvaraju da spavaju, svejedno.
Toplo im je, sigurne su, okružene dušama i predmetima kojima su same dale dušu.

Poslije petnaest minuta šunjanja i sanjarenja po sobi, mlađa mišica će me zagrliti i pozvati me mazno: „Mamaaaa…“, što je šifra za neizrečeno „Dođi da se mazimo“, a starija mišica će me radosno pitati, ne otvorivši oči:  „A je li danas petak?“

I ja ću zagnjuriti svoju glavu u njihove šake, pokriću se njihovim ćebetom, otpevaću im uspavanku za dobro jutro i maziti im lica i diviti se tim trepavicama u jutarnji hladni sumrak, dok mi ne kažu da je dosta, dok ne počnu da se oblače i kažu mi da sve to mogu i same.

Hodaćemo brzo kroz hladnu jutranju izmaglicu sanjivo pozdravljajući komšije usput, skakutati kao zeke, nositi se jer vetar duva i ledi, prepričavati snove, sve dok mi ne kažu da ih drugarica čeka kod terena, da to mogu i same.

Stajaću tada na prozoru, pratiću ih pogledom dok prolaze pored drveta ispred prozora naše kuhinje, dok zamiču u prolazu između dvije zgrade. Vratiću se zatim u njihovu sobu i zagrliti njihovu ćebad, mirisati njihove čaršafe i zagnjuriti glavu u njihove jastuke.
I neću dugo ostati tamo; tek toliko da osjetim, da se ugrijejem njihovim snovima i kažem sebi da je svijet divan, predivan, jer su njih dvije u njemu. Moje, naše, a svoje. Samo svoje. Kakve su oduvijek i bile.

HiPP

Procedure i Izazovi Samohranog…

Comments

Leave a Reply