Brak ili zašto je on za mene ljubav

brak

PIŠE: Kata Granata, ICB Mother blog

Ja nisam emancipovana, ni patrijahalno vaspitana, modernih shvatanja ili zatucana – izvirilaispodnekogkamena, žena. Svoje stavove sam mijenjala učeći iz iskustva, najprije ličnog, a onda i tuđih. Kao djevojka u dvadesetim godinama, nisam vjerovala u ljubav na prvi pogled, brak, papire, vjenčanice i torte na sprat. Da me je neko tada pitao o muško-ženskim odnosima, malo šta pametno bi im znala reći.

Ni danas ne mogu da pričam o drugima. Čini mi se da je svaki par mala patologija za sebe. To je zato što smo skloni da zaboravimo da u brak ne stupamo sami, kao individue, već sa sve gomilom predaka i njihovim učenjima, iskustvima, zabranama, grjehovima. Moglo bi se reći punim koferima.

Dosadna svekrva što nam ne izbija iz kuće i soli svaki ručak, jer njen mali sinčić baš tako voli, nije najveći problem bračne disfunkcije. Zaljubljenost kao privremeno sljepilo, pogrešna očekivanja, uskogrudo shvatanje zajednice i suštine najjednostavnije zakletve u životu “I u dobru i u zlu” su samo neki od spoticajućih elemenata u odnosu dvije osobe.

Kada razmišljam o svom braku mogu reći da sam za četrnaist godina naučila i dobila mnogo više nego što sam ikad mogla zamisliti.

Da smo mi jedan tim, jedan entitet, da nema moje, tvoje. Da budem iskrena po cijenu povrjeđivanja i bola.  Da o svemu treba da razgovaramo. Da ga poštujem, ne odustajem, volim kao prijatelja. Da ga ne mijenjam. Izabrala sam ga zato što je takav, zašto bih ga sada mijenjala. Ako mi nešto ne odgovara, prvo treba da krenem od sebe. Ako smo u problemu, važno je da se držim za našu ljubav. Oluja će proći, ostaće po neki ožiljak, promijeniće nas okolnosti, život sam. Ono nešto samo naše će sklupčano drhtati u nekom uglu naše duše. Izubijano ali živo. Ljubav se hrani i živi sa vrlo malo truda. Poneki dodir, pogled, riječ i ona je u stanju da provede nedjelje i mjesece u hibernaciji čekajući pravi trenutak.

Moj bračni staž je pun uspona i padova. Naše bazične vrijednosti iste, karakteri različiti, a ljubav utisnuta. Nikada ali baš nikada nas ne posmatram kroz prizmu jačeg i slabijeg. Uvijek pazim da je neko na straži. Ako ja više ne mogu, on uskoči i za mene. Ako je njemu teško, ja više zalegnem.

Vjerujem da je u braku vrlo važno baviti se sobom, svojim rastom i učenjem. Naša percepcija zajedničkog života vrlo često neopravdano počinje i završava se na partneru, a ne na nama samima. Zato se trudim da sebi prvenstveno budem bolja, zadovoljnija i ispunjenija svojim postignućima i svime što me čini radosnom. Ne jurim više sreću jer je ona precijenjena i u sebi sadrži egoizam i nezrelost nutrine. Radost određenog trenutka, zahvalnost za stvari koje novac ne može kupiti su stvarne životne vrijednosti, koje me ispunjavaju, to nisu samo Lujza Hej floskule.

Možda ovo liči na neki recept koji želim da proturim kao “kako se udati i očuvati brak” ali to nije moja ideja. Malo mudrosti se ipak sakupilo tokom godina. Pretenciozni i površni su svi napori da se nađe jedinstven recept za “uspješan brak”. Ono što mene usrećuje, što ja cijenim možda ni izbliza nije ono što vas gađa u sve čakre. Znam samo da je pakovati kofere na svaki potres pogrešno i ne znati se spakovati na vrijeme, kad je kraj, kad ne možeš više da dišeš ili te je strah, pogubno.

Brak je za mene prirodno stanje. Čini mi se da sam udata i da sam majka otkad znam za sebe. Njegovo prezime je dio mog identiteta od samog našeg početka, burma jedini nakit koji nosimo, a naša porodica utočište i dom zauvijek.

HiPP

Procedure i Izazovi Samohranog…

Leave a Reply