Igre spavanja i šizofrenija iz kupatila

1PIŠE: TashonLeash

Nekad je pored mog kreveta mogao da se odigrava komplet trubački sabor. Kad kažem  komplet, mislim na komplet, znate bina, mikrofoni, publika, poštovaoci i obožavaoci trubačkih “umilnih” nota. Sve to ne bi poremetilo moj san. Eventualno, ali veoma upitno, bih promijenila položaj, ali bih i dalje spavala kao top. Ne usuđujem se da kažem „spavala bih kao beba“. Svi znamo kako bebe (ne)spavaju. Moja beba je bila veliki ljubitelj budnog stanja. Spavanje je za nju predstavljalo neku vrstu kazne, kad u njoj ne preostane više ni atom snage koji bi držao kapke otvorenim. Naslutićete da se aktivnost zvana spavanje dešavala veoma rijetko. Kad bi nastupila uvijek je bila svečano dočekana u mojoj glavi. Veselila bih se kao prava na saboru trubača. Merak. Ruke u vis! U stvari ne, da ne ispadne dijete. Avaj, moja beba je, ipak znala i htjela bolje. Znala je, u tako osjetljivom i zelenom uzrastu, da je spavanje precijenjeno i da gubi vrijeme. Zašto spavati, vjerujem da se pitala njena plava glavica. Sati prolaze u ležanju, a mogli bi da budu upotrijebljeni za upoznavanje prirode i društva, svijeta oko nas i ostalih sitnica koje radost bebeću znače.  Mudro dijete, preduhitrila me u saznanju da je spavanje passé, da je dan tako znatno duži, dok sam ja naivno cijenila spavanje. Oproštaj spavanja i moje malenkosti je, moram priznati, bio propraćen suzama. I trubačima. Svečano. Jer sam znala da ćemo se opet sresti u intervalu koji se broji godinama. U penziji.

(Ne)spavanje je nuspojava roditeljstva. Ovom prilikom pozdrav za sve one koji od pelena vel.2 spavaju, a sa njima i njihovi roditelji

U svijetu moje bebe dvadeset minuta spavanja jednačilo se spavanju u trajanju od dva i po sata.  U mom svijetu se tih dvadeset minuta jednačilo sa dva minuta, ali ko je mene šta pitao. Djeca sama određuju satnicu. Toliko o vremenu kao relativnom pojmu, što će reći da su naši maleni naučnici već od kolijevke istomišljenici Ajnštajna.  I tako bih ja spavala dva minuta, mrzjela nauku i bila srećna, ukoliko se iz tog spavanja ne probudim ukočenog vrata, ruku, nogu. Položaji u kojima sam spavala, ako sam uopšte spavala, dok je ona spavala su bili sve, samo ne prirodni. Spavala sam kao nindža slijepi miš. U slučaju da nisam spavala – a to je u 90 od 100 spavanja slučaj bio, bavila bih se levitiranjem po stanu, koji nikad nije sarađivao samnom. Sve što škripi htjelo je baš tad da škripi jače nego inače. Parket bi cvrkutao i falširao. Sve što sam mogla da preskočim, oborila bih. Disanje bih svela na minimum, da ne pravim buku. Na kraju, ona bi se probudila poslije dva minuta, a ja ništa ne bih obavila iznurena od silnih pokušaja da budem tiha. Spas sam tražila u kafi. Mnogo kafe. I u odrastanju i sazrijevanju. Dužina njenog spavanja je proporcionalno rasla sa njenim odrastanjem. Spavanje se dužilo, postajalo čvršće. Ona je napokon spavala. Ja nisam, ali sam zato našla vrijeme za rad i nešto spavanja, al’ na jedno oko (za svaki slučaj).  Zato spavanje čuvam u top pet omiljenih uspomena iz djetinjstva i djevojaštva. Rado ga se sjetim, pa mi se nasmiješi brk od miline brčkanja u postelji do podne, u stilu morske zvijezde.

2Šizofrenija iz kupatila je još jedna u nizu nuspojava roditeljstva

Prilično sam uvjerena da je majka priroda nešto krišom met’la u naš (majčinski) sistem onog trenutka kada smo donijele dijete na svijet. Vješto je odradila amneziju na sve porođajne boli i natempirala organizam da se lakše adaptira na nesanicu i veliku čujnost. Sve čuješ, sve vidiš, sve osjetiš i sve znaš, a nespavanje podnosiš kao da u životu nisi minut odsanjala. To bi objasnilo činjenicu zašto se još od porođaja osjećam kao seizmograf.  Pažljivo pratim sve potrese u detesferi. U stanju sam da detektujem otkucaje srca na daljinu, vibraciju misli, njihanje na nestabilnim nogicama, i povrh svega odredim jačinu i vremenski interval u kome se gorepomenute promjene dešavaju. Ne bi me čudilo da dobijem produžetak tijela u vidu magnetnog uređaja i igle kojim bi bilježila i grafički prikazala mehanizme pokreta. Frekvencije osjećam besprijekorno. Bile one stvarne ili umišljene.

Umišljene frekvencije su najgore. Ravne su halucinacijama. Zapravo, to i jesu halucinacije. Čuju se pod vodom kad pokušaš da se tuširaš. Intenzitet halucinacija je jednak intezitetu roditeljskog radovanja opuštanju. Što se više raduješ tuširanju ili punoj kadi, ako ste baš neizlječivi hedonista i veliki optimista, to je veća vjerovatnoća da će halucinacije nastupiti. Željni da speremo sa sebe dan, miris kuvanja, mlijeka, posao i po koji bijesni ispad, zakoračimo u kadu/tuš kabinu nadajući se relaksaciji. Ono što nastupa jeste holivudski izrežirani, kratki nezavisni film. Odvrneš slavinu, ah kako voda opušta pomisliš zadovoljno se smješkajući. Zaustaviš sebe u sekund dugom užitku, jer čuješ dječiji plač. Huh, šta?! Zavrneš slavinu, ne čuješ ništa. Čuješ tišinu. Opet odvrneš slavinu, čuješ vrisak. Zavrneš slavinu, ne čuješ vrisak. Odvrneš slavinu, pomisliš, sve je u redu, kad ono kakvi, vrisak, plač, horor. Zavrneš slavinu, nasapunjan izletiš iz kade, sapleteš se, padneš, ustaneš, ništa te ne može zaustaviti, tvoje dijete plače, oklizneš se na mokre pločice, odvališ kvaku na vratima od kupatila, sve se tako brzo dešava, razvališ vrata od kupatila, sapleteš se na tepih u hodniku, raskraviriš jedno koljeno, oba. Koga briga. Ustaješ, djetetova soba je tako blizu, a tako daleko, stižeš do sobe, voda i sapun kaplju sa tebe, lupaš šakom o vrata od sobe, kad tamo… Dijete mirno spava. Ono spava! Ne plače. Bezbjedno je. Nije se prosulo po podu. Nije rasjeklo glavu. Pokunjeno se vraćaš u kupatilo. Pomisliš dobro je, samo sam malo prso’, ali s tim saznanjem mogu da živim, ne smeta mi. Vratiš se pod tuš. Odvrneš slavinu. Ne, evo ga opet! Opet plač. Pomisliš, možda je to neko drugo dijete. Čekaj, pa u okolini nema drugog djeteta. To je moje dijete!!! Zavrneš slavinu. Tišina. Odvrneš. Plač. Bataljuješ tuširanje i odlučuješ da ćeš se tuširati isključivo u toku dana. Kada je dijete budno. Što je sigurno, sigurno je. Ne moramo se baš toliko stresirati.

Do sljedećeg ponedeljka, želim vam jedno dobro tuširanje i dobar san, zatvorenih očiju.

HiPP

Procedure i Izazovi Samohranog…

Comments

Leave a Reply