I pegla i ludi ljetnji ples (male kućne čarolije)

najvaznije stvari
PIŠE: Gaga Blues
Postoji jedna prastara legenda, nepoznatog porijekla, po kojoj je za uspješan i srećan porodičan život odgovorna isključivo – organizacija. Dakle, ne lova, ne baba-servis, ne profesija, ništa od toga. Organizacija. To je ta čarobna riječ koja uvezuje dnevni tetris u sklad i harmoniju i čini da žena – autorka organizacije – gotovo poleti. A jasno je, kada autorka leti, lete i svi drugi. I djeca i svekrve i muževi, svi komplet. Opšte letenje.

Dobra organizacija znači da svi obavljaju svoj dio posla dogovorno i do kraja. U savršenom rasporedu. Dakle: i brazilska depilacija i lego kockice. I prijateljice i zdrav ručak (s domaćim knedlama). I porodično na rolerima i bukirano ljetovanje već za Božić. I rođendansko slavlje, sa sve rođendanskim fotografijama koje kasnije magično dospijevaju do svih baba, ramova i albuma. (A ne, kao kod tamo nekih, što ostaju zaboravljene po USB-ovima ili telefonima. Pa se poslije silno raduju kad ih slučajno otkriju. Neorganizovani jedni.)

I naravno, redovan seks, redovan razgovor, redovan izlazak i sve petice. Godišnjica braka u Firenci i krofne punjene pudingom za svu djecu iz razreda. Svih razreda, sve djece. Kuća puna ljubavi (bez prašine) i nova Harper Li. I pegla i ludi ljetnji ples. Jednostavno.

Susrijećem se s tim epsko-lirskim sadržajem zaista često. Prenose ga uglavnom žene jedna drugoj, bez obzira na godine ili status, ali nije rijetko ni da se supružnički klan osvrne na minuli rad ljepše polovine i bezosjećajno utvrdi da tu kljakavi – organizacija. Inače, sve ostalo je super.

To je upravo priča mog života. Uprkos svim decenijskim nastojanjima da se uobročimo, ukrevetimo, poređamo i „usistemimo“, ja i dalje funkcionišem kao neka vrsta majmunice. U mojoj džungli dosta zavisimo od vremenskih uslova,  prethodnog dana, svirala u glavi i još nečeg, čemu sada ne mogu da se sjetim imena.

Činjenica da preživljavamo jača me još više, priznajem. Ali ipak ostaje i dalje jedno lebdeće pitanjce iznad moje glave koje svjetluca i u mraku: „Da li bi smo bili sretniji, kada bi nam život bio kao pod konac?“

Pogledajmo situaciju.
Iako ne peglam od 1978. godine, iako kuvam od pola manično, do pola depresivno (i do histerije obožavam školsku kantinu), još još nisam uspjela da postignem da perem kupatilo dok sam u parkiću. To bi me spasilo. Kada sam bila u situaciji, plaćala sam žene za pomoć u kući ali ni sa jednom nisam došla u tačku odnosa da ja njoj tepam i da joj još i plaćam. Što vidim da je trend u porastu.
Naravno da tjeram stariju djecu da pomažu u kući. Iako sam potpuno svjesna da je njihova pomoć po zakonu besplatna, taj proces nekako veoma brzo preraste u neki oblik trgovine. I cijena ne utiče na kvalitet usluge. To shvatim tek mnogo kasnije.
Tjeram i mlađu decu da rade, ali cijela stvar se uglavnom pretvori u ples s metlama i krpama ili otimanje usisivača i to ako imam sreće da nije počeo Nodi na tv-u.

Grešna sam priznajem, dešava mi se da, zarad najsebičnijih razloga, nevinu pažnju svog djeteta prodam zlodusima MiniUltre. Dešava mi se i da djecu vodim na pogrešne termine i silno sam simpatična profesorkama kod koje, u stvari, nemamo zakazan čas. Naravno, dešava se i da termin potpuno iščezne iz moje glave, kao da nikada nije ni postojao.

I onda, u nekom trenutku, kao da nije dovoljno što uopšte uspijevamo da se smijemo u vrtlogu kljakave organizacije, ja sam pregorela kao sijalica i razgovori sa mnom sve su smješniji. Toliko zaboravljam. Što zaista utiče na fini glanc dobre organizacije.

Kako da funkcionišem kao sat kada brkam imena sopstvene djece. Činjenica da često oslovljavim najmlađe dijete imenom psa, ili da kad pobijesnim, nema šanse da pogodim kako se ko zove, umanjuje mi kredibilitet ozbiljnog i preciznog kolovođe.

I na kraju, nakon jednog običnog dana sa svim mojim obavezama, njihovim obavezama, kućnim obavezama, čak i bez nekog dodatnog stresa, grešno zaspivam tako nebračnim snom. Ni-Ne-Primijetim. Savršene Supruge, čiji ten blista zahvaljujući mašti i podvezicama, mogle bi me zbog ovoga spaliti na sred Terazija…

Šta da kažem, o organizaciji romantičnih putovanja i ostalih bezobrazno-slatkih detalja bračnog života u kojima, čujem, supružnici uživaju, ne stižem ni da mislim dugi niz godina. U stvari, mislim da bih radije išla s Gvozdenkom u neku banju, na primjer. Da me mažu blatom i nunaju dok ne zadrijemam, van wi-fi reona…. Ali opet, kome ostaviti djecu?

Ne znam da li je to neko do sada jasno rekao: razlika između jedne babe koja čuva jedno ili dva djeteta i jedne babe koja vodi računa o četvoro s agresivnim psom u sledećem je: ova druga ne postoji.

Iako legenda jasno kaže da organizacija ne zavisi ni od baba, ni od para – ostaje nejasno do kraja nešto tako obično kao što je – ko će paziti na djecu dok se ja valjam u blatu?

Već godinama se rvem s tabelama i spiskovima, dok me moj VoljeniMuž gleda s prezirom, odmahujući glavom. Kada bih ja sve radio tako kao ti, moj sistem bi odavno pao, izgovara iz njega superiorni Kralj Lavova. A onda ustaje i rezignirano svlači bermude i prljave čarape sa sebe i ostavlja ih tu, na podu. Potom ih preskače i tako sav lijeno elegantan i organizovan odlazi da napuni kadu. Gomilica za njim ostaje na sred dnevne sobe, pa malo lijevo. Na njoj se ubrzo sklupča Munja i s uživanjem zaspi. Prekrasno.
Dok razmišljam o rješenju, prepuštam se maštanju i tonem lagano u fotelju.
Sentimentalno zamišljam svu svoju djecu i svog muža na gomili – napokon u ispeglanoj odjeći, s urednim noktima i savršeno spakovanim rančevima. Munja sjedi ispred svih, čist i pitom, kakav nikad nije bio, pravi predstavnik naše srećne porodice.
Među njima sam i ja, nasmijana od uha do uha, s nekim čudnim sjajem u očima.
Kad Munja veselo lane, ja se odjednom okrećem na svojoj štikli dobacujući sama sebi jedan šeretski pogled kraljice porodične organizacije i odlazim iz kadra. Slika se topi i razliva i ja skačem s fotelje, te drobilice dragocjenog kućnog vremena.
Sledećeg jutra ustajem riješena da popravim svijet u kom živim.

Hoću da ga utegnem i zakrpim jer znam – ja sam sama sebi najveći neprijatelj.  Pomalo me brine ova moja podivljala posada i znam da nam neće biti lako. Ipak, znajući da je za dobru organizaciju potrebna samo volja, a ne brdo love i euforična baba, raste mi samopouzdanje.

Uzimam papir i olovku. Zapravo, narednih sat i po vremena tražim jednu normalnu i funkcionalnu olovku u svojoj kući. Mislim se: i to ćemo da sredimo.

Počinjem da pravim tabelu jednog običnog dana na raspustu.
Buđenje, doručak, higijena, sve po redu. Slobodne sportske aktivnosti, ručak, odmor, učenje, druženje…. a djeca, kao nemirni duhovi, polako se bude i čičkaju iza mojih leđa tiho, još bunovni, gledajući studiozno u papir.

Prvo to buđenje u to vrijeme, to je, po mom mišljenju, nasilje u porodici. Saopštava promuklo svojim jutarnjim glasom Sunca Sin i naglašava da je raspust. Prije nego što stignem da odbranim tu tačku, postavlja se pitanje ko će ići u tu jutarnju prodavnicu s rasporeda?

Ništa, napravi tabelu za idenje u prodavnicu.
Ok, ako ja idem u prodavnicu, ti onda šetaš Munju.
Ništa, napravićemo tabelu za Munju.
Hoću ja da šetam Munju, javlja se Zlatokosa. Ne može, još si mala. Nisam mala. Počinje dernjava direkt meni u uho. Pada mi samopouzdanje. Najmlađi Plavooki koristi trenutak i ugurava se da vidi uopšte taj papir, gurne sestru i što mu ona, naravno odmah vrati. Čupanje za kosu, pljas.
I eto, tu, u toj sekundi, potpuno neplanirano – mi imamo ring u našoj prostranoj dnevnoj sobi sa sve navijačima, opkladom i dovikivanjem „sad mu zavrni ruku“.  Sunca Sin brzinski pravi od jednog mog papira lopticu i gađa učesnike. Očajnički skačem i spretno hvatam lopticu i pitam se šta rade dobro organizovane žene kada im dizgine ispadnu iz ruku?!

Kada se djeca pobiju, ukake, raskenjkave? Kada imaju crne misli u sred dobro utegnutog dnevnog rasporeda…Šta rade kada se tinedžersko srce raspukne na hiljadu djelića baš u trenutku kada treba razvrstati reciklažu ili prebrisati podove? Šta rade usled neplaniranih pegli u automobilu? Ponese li i njih nekad dan ili je to nemoguće? Ko zapuši zjapeću rupu kojoj se niko nije nadao? Šta rade kada su očajne, bijesne, užasno tužne i plačljive? Ili se to njima ne dešava?

sistem
Ja sam dobru organizaciju razumjela kao jedan točak koji se vrti uprkos svemu. Sam od sebe, dobro naštelovan. Mi šrafčići škripimo, ali stvar držimo i tako skupa, naglavačke ili ravno, stižemo na vrh svakog brda. Tamo je legenda i nastala.

Dakle, uporno nastavljam. Napravićemo i plan za svaki obrok u danu, što nam olakšava kupovinu. Ne sad, naravno, kasnije, kad završimo prvi plan. A šta ako se meni ne jede to što je po planu, pita Lješnik djevojka. Gledam je bijelo, pa nastavljam. Isto sam se i ja pitala.

Na posebnom papiru imaćemo plan svih vaših nedjeljnih van-nastavnih aktivnosti, kao i plan posjete zubaru, mjesečni plan porodičnog druženja, kvartalni plan putovanja, sezonski plan kupovine odjeće, plan rođendanskih proslava, godišnjica i pomena. Svakako uvodimo plan korišćenja kupatila i toaleta, nema više sudaranja.

U tom duhu napravićemo i plan čišćenja kuće, peglanja i nabavke, plan društvenih i kulturnih aktivnosti i to sve tako nekako klizno jer kada dođe Otac i VoljeniMuž s vječitog službenog puta, fleksibilnost se podrazumijeva.

Naravno, u svoj svakodnevni raspored uvrstiću i učenje novog jezika, vježbanje klavira i pet tibetanaca. U nedeljni ću ubaciti besplatne kulturne sadržaje po gradu. Nova organizacija mi garantuje dobro uklopljene minute i sate koji su do skora štrčali i gurali se u svakom danu, a sada će lepo poslagani odahnuti i omogućiti mi manevar.

S hrpom šarenih papira odlazim i na stub srama, kako djeca nazivaju veliku plutu u predsoblju s njihovim bebećim fotografijama, kačim planove i rasporede. Ko piški, ko jede, a ko šeta Munju.  Rasporedi i planovi se polako prelivaju i na zid, pa počinjem da ih lijepim i za štok od vrata kuhinje. Gledam i primjećujem da jedna dobro organizovana kuća zapravo izgleda kao neurastenični ispad direktorke firme pred stečajem. Podvučeno crvenim i zaokruženo. Pažnja!! Imena pisana štampanim slovima. Gledam kako agresivno djeluje naš život pretvoren u tabele. Kao da nije naš. A i nije. To je novi život koji nas smiješeći očekuje. Samo da dospemo.

Od toga dana tabele su kao neki usudi visili u sred našeg doma. Duhovi dobre organizacije pakosno su se kliberili sa tog zida, čak i kada bi smo u minut precizno realizovali plan. Kao da su samo čekali….

A onda, kada bi se deslo da kasni neka lova, kada crkne bojler ili veš mašina ili kada bi se samo jedno dijete razboljelo,… tabele su bile kavezi iz kog se moralo hitno van. Čitava stvar bi nekako odlazila u legendu… a život bi se opet pretvorio u instinktivnu šorku u majmunari.

Opet je bilo jutro i ja sam odlučila da raskitim stub srama i da umjesto tabela opet gledam u one jednostavne bebeće dane.
I ništa mi nije teže palo od istog supružničkog pogleda s početka priče koji poraz ne priznaje do sudnjeg časa. Šta je? Odustaješ? Kao da likuje. Sliježem ramenima i skupljam papire. Najbolje je ne ulaziti u polemiku, šapućem sebi. Ne može tako, tako konfuzno, objašnjava mi moj VoljeniMuž. S tim papirčinama po zidu i vratima. Na šta to liči… Ko tu može da se snađe.  Da li ti razumiješ da je ključ svake dobre organizacije program na računaru koji svi normalni ljudi koriste: Excel, s visine mi poručuje dok otvara prozore da udahne svjež praški vazduh…

Stežem hrpu papira od kojih ću uskoro praviti aviončiće i žabice. I u sekundi shvatam da je s legende upravo nestao sjaj mistike. Naravno da nije u pitanju lova i poletna baba. Excel, čovječe.

Izvor: Blog Gaga Blues
HiPP

Procedure i Izazovi Samohranog…

Leave a Reply