Da, to sam ja…

vikanjePIŠE: Being Mom

Da, ja sam ona mama čije je dijete juče u parkiću plakalo. A plakao je i prije sedam dana dok smo šetali. I prije mjesec dana u prodavnici igračaka.

Da, to sam ja! Nema razloga da me žalite. Da mi govorite kako će sve biti u redu. Da se čudite i iščuđavate, kao da su samo vaša djeca zlatna. Da me krišom kritikujete.To je dijete. Još je mali. Plakao je jer je htjeo igračku koje je imalo drugo dijete. Negdje u mojoj glavi to je normalno. Objasnili smo mu sve. I ponavljaćemo mu i dalje dok to ne shvati. Ako ti neko nešto ne da, ne ljutiš se, ne vrištiš, ne bacakaš se…

Negdje u knjigama, pročitah da je to dio odrastanja. Još jedna faza. Koju ja nikako da savladam. A dijete uspješno da prođe. Svaki njegov vrisak pogađa me direktno u neki dio mozga. I znam da trebam ostati mirna. Ali osećam neodoljivu potrebu da to ne budem. Nego da se izdivljam. Jednom za svagda.

Juce, kada smo se, nakon tog vrištanja, vratili kući, obuzelo me neko ludilo. Vikala sam, o kako sam vikala, na svoje dijete, koje se iz bijesa bacakalo po podu. Vikala sam a trebala sam ga ignorisati. Ali haos u mojoj glavi, koja je od silnog vrištanja i bacakanja ključala, nisam uspjela da smirim.

Stavila sam dijete na mjesto za tzv.kazne, pokušavajući mu sve objasniti. Uzaludno. Vrištanje je nadjačalo razum, bijes je preplavio sve. Vikala sam par minuta. Na kraju shvativsi i da je to zalud, rekla sam mužu, slomljena, bez trunke snage, umorna, posramljena, iscrpljena: Ja više ovo ne mogu da slušam. I otišla sam, u drugu sobu, zavukla glavu pod jastuk i plakala. Dugo plakala. Nastupio je prekid. Nekakva bjelina. Nisam mislila ni o čemu, nisam nista ni osećala.  U nekom trenutku sam i zaspala, ne sjećam se. Osećala sam se praznom, kao ljuska oraha, praznom, krivom, što nisam ostala dosljedna sebi i što sam prekršila nešto davno obećano. Nema vike, samo lijepo objašnjavanje. Da li je to moguće?

Dok sam ja tako ležala, kao kakva lutka, dijete je na svakih desetak minuta dolazilo do mene. Toga se ne sjecam, muz mi kaže, ljubio me je i mazio moj dječak, i govorio: Ne mama plače, ja bude dobar. I što je najgore od svega, ili najbolje, poslije te scene bio je miran kao bubica. Ma bio je divan, zlatan.  Ma, neka bude i nevaljao, samo da se ne ponaša tako sumanuto.

Ja ne znam da li je to ponašanje normalno. Ne znam, ali se trudim i nekako borim. Ne znam da li je moguće da svaki atom moje snage i energije ide na mog dječaka. Da li je to potrebno? Da li griješim? Gdje griješim? Treba li da se brinem? Ili da se stidim? Kada opet dođemo u parkić, da li će neko reći eno je ona mama čije je dijete onako plakalo? Lakše bi mi bilo da kažu: To je onaj mačak čijeg je tatu pojeo miš…Bar bih znala na čemu sam.

A ovako, mogu da strepim da li će se sve ponoviti. Kada će se ponoviti. Da svima napomenem, pa da znaju unaprijed. Da, ja sam ta majka čije je dijete juče plakalo. Ne znam da li će i kada će opet. Nadajmo se da neće. Jer objašnjavali smo mu i muž i ja koliko je to pogrešno. I kako nije lijepo. Ali, mali je još, valjda će uskoro shvatiti.

A valjda ću i ja shvatiti da od vike nema vajde. Da ću dijete samo zastrašiti. A sebe iscrpjeti. I opet biti kao polumrtva. Dok ležim i dišem, a ne čujem i ne osjećam ništa. Ne, ne želim taj osećaj više… Nikada…

HiPP

Procedure i Izazovi Samohranog…

Comments

  1. Ima nas još 🙁 . Nije svaki dan isti,nekad smo manje,nekad više strpljivi..Ja sam sa njih troje,koji mi svakodnevno ispituju granice i visinu praga tolerancije(čitaj izluđuju me) shvatila da vika ne pomaže..naprotiv…ne čuju bolje,ne slušaju bolje-samo se ja gore osjećam jer sam vikala.Kao “luda”..A nisam luda,samo sam umorna….Tako da-sve je to normalno,i svakome se dešava..

  2. Isto to se i meni desava. Sa mojim djetetom rijerko ko moze izaci na kraj. Nikog i nista ne slusa,sve radi po svom. Cak i dok ovo pisem on se ne smiruje,a ja se trudim da ignorisem. jako mi je resko i sebe krivim za sve,a suzama nikad kraja. Iscrpljenost je pravi termin,za ovu fazu. Ali bice bolje… nadam se 🙂

  3. Mislim da nema mame koja nije sve to ne prosla po nekoliko pita vec apslovirala to gradivo. Prema tome nema razloga da krivis sebe. Kad sam se ja pozalila svojoj drugarici/kolegenici zbog slicne stvari. Ona mi je dala po meni sasvim logicno objasnjenje. Naime na poslu istrosim svo svoje strpljenje i samokontrolu jer eto posao je takav taki mora da bude. I onda nazalost za svoje najmilije nemamo zeru strpljenja. Da iskrena budem sebi nekad zvucim kao najveca ludjakinja. Nazalost. Ali kako vrijeme prolazi priznajem da je takvih ispada sve manje jer umjesto jedno imam teoje djece svih uzrasta i ne znam kome treba vise paznje, savjeta, njeznosti i sl. Tako da ima momenata kad sam ponosna na svoje reakcije. Praksa/trening je cudo 🙂

  4. mama djecaka

    Ja ne vicem na djecaka, ali onda muz strada. I sto je najgore kad placem kao da ne razumije. Muz, ne sin. Znam za grizu svjesti. ..drzi se mama,znamo kako ti je.

  5. Šta vas briga šta će ko da pomisli. Volite vašu djecu i dajte sebi oduškans vremena na vrijeme i to je to. Svako ko želi djecu spreman je na plač i viku inače bismo svi odmah usvojili odrasle ljude a ko vam garantuje da i tada ne bi bilo plača i vike? Zato sjetite se koliko ste to zdravo fino dijete željeli i koliko je divno već poraslo i uživajte 🙂

Leave a Reply