[Blog] Zašto mi treba muž na porođaju?

PIŠE: Ana Vujnović

porodjajpartneriU mojoj porodici se pitanje prisustva muža na porođaju nikada nije postavljalo. Jednostavno, i meni i mom mužu je to oduvjek bilo nešto najnormalnije i nešto što se podrazumijevalo. Onda smo saznali da u momentu kad sam ja bila trudna prisustvo oca nije bilo moguće i to nas je prilično poremetilo.

Mislim da mi je najteži trenutak porođaja bio onaj kada je babica na vratima porodilišta uzela torbu sa stvarima od mog muža i dodala je meni uz riječi: ”Odavde moraš sama. Pozdravi se sa mužem.”

Od prije desetak dana je prisustvo oca moguće i u podgoričkom porodilištu. Čitajući komentare da to i nije neka ideja, zapitala sam se da nisam ja ta koja samo podrazumijeva da i moj muž misli i želi isto. Pa sam ga onda i pitala šta on misli o tome. Njegov odgovor je ono što mislim da je suština cijele priče:

”Ako ne mogu da budem sa tobom na porođaju, kako bih ti onda pomogao da je u pitanju nešto gore?”

E, to je to. Mi smo porodica. Porodica se drži zajedno.

Nekada su porodice bile mnogo veće, pa se od muškaraca u porodici valjda nije ni očekivalo da pomažu u ovakvim situacijama. Danas ste porodica vi, vaš muž i dkeca. I momenat kada se beba rađa je najveći događaj u toj porodici. Zašto bi ga otac dočekivao negdje ispred bolnice i onda išao da slavi rođenje svoga djeteta koje neće videti još nekoliko dana? Zašto bi najljepši događaj u istoriji porodice provodio negdke daleko, kad može da bude zajedno sa ostalima koji tu porodicu čine?

Šta da porođaj traje dugo, zamislite da se dvanaest sati previjate u bolovima okruženi ljudima koje vidite prvi put u životu, a ne mora da je tako. Pored vas može da bude neko kome najviše vjerujete. Neko ko će vas držati za ruku, pokušati da vas nasmije kad je najbolnije, ko će pozvati sestru ili ljekara ako su vam potrebni, neko ko neće dozvoliti da ne dobijete anesteziju za bilo koju bolnu intervenciju koja slijedi porođaju. Neko ko će govoriti umjesto vas kad vi ne možete, kad nemate dovoljno snage, kad ste najranjiviji, i biti ono što i jeste: vaša druga polovina.

I najzad, neko sa kim ćete da se zajedno radujete i divite stvorenju koje ste zajedno stvorili. Da li biste voljele da vama neko oduzme to pravo? Ne oduzimajte ga onda ni vi njima.

Comments

  1. Porodila sam se dva puta uz prisustvo supruga.. Onaj momenat kad beba dodje na svijet je ne opisiv, kolicina srece i radosti je nemjerljiva 😀 zajedno se smijemo satima .. Imamo I zajednicke najprve momente uslikane poslije 5 min porodjaja.. I danas kada prelistavam fotografije prozivim onaj Isti najispunjeniji trenutak zivota – ljubav,ponos, radost, toplina u jednom momentu.:)

  2. Treba svakako ostaviti ljudima mogucnost da biraju. Meni je licno nezamislivo da u takvim trenucima ne bude pored mene moja ljubav i podrska. Stisak ruke, par rijeci ohrabrenja, pogled pun njeznosti i par dobrih fora da nasmiju uplasenu porodilju – neprocjenljivo i nezaboravno iskustvo. Uzgred, dva porodjaja uz supruga za ruku…

  3. Ja sam sa muzem bila u vezi preko tel.dok sam bila u pripremnoj sobi, kad zacutim znao je da je naisla kontrakcija pa me nasmijavao, kad sam posla u salu tel je ostao u sobi ali mi ga je babica donijela odmah po porodjaju da mu javim i pokazala mu bebu nabrzinu na vratima. Tako je bilo drugi put, a prvi su ga poslali kuci da spava ali on je cekao u kolima ispred bolnice, a bebu je vidio tek sjutra kroz prozor, a uzivo tek kad je dosao da nas vodi kuci

  4. Mislim da svaki muskarac treba da stisne petlju, nije da ce oni da se poradjaju :))) uostalom smatram da poslije tog zajednickog iskustva bracna veza moze da dobije samo na kvalitetu..vise respekta, razumijevanja, ravnopravnosti itd 🙂

Leave a Reply