Roditeljska očekivanja i dečije mogućnosti – iz ugla jedne mame

BLOG piše Ana Vujnović, članica udruženja Roditelji

B76872406Kada  je moj sin imao oko godinu dana počela sam da se zanimam za zanimljive načine za kvalitetno provođenje vrmena sa njim. Najzanimljivije i najvrednije pažnje su mi se činile one koje razvijaju dečije senzorne mogućnosti. Međutim, opisi ovih igara se često nisu poklapali sa tokom istih u našem slučaju. Na primer, ako bi se igrali igre u kojoj zajedno lupkamo  po improvizovanom dobošu, koju knjiga ili sajt opisuju kao ”igru u kojoj će  vaša beba će uživati u blagom zvuku sličnom dobovanju kiše”, ja bih nas zatekla kako lupamo i pravimo zvuke ni malo tome slične. Ili, ako je igra zahtevala mirno posmatranje i uživanje u pticama, ja bih posle trideset sekundi uhvatila kako moj sin jurca za nekim leptirićem.

I sve je to u početku izazivalo frustraciju. Dok nisam shvatila da neće svaka igra ispasti onako kako je knjiga ili sajt opisuju. Ili kako ja očekujem. Shvatila sam da, u stvari, ako ja to dozvolim, za moje dete će igra biti još bolja, jer će mu dozvoliti da razvije svoja interesovanja.

Kasnije, kada je na red došlo slikanje, mazanje i ostale umetničke aktivnosti, sve je bilo mnogo lakše. Nekada bi sve ispalo baš onako kako sam ja to zamišljala i plnirala od starta, nekada bi se aktivnost pretvorila u nešto što je zapamtio od ranije pa rešio da to ponovi, nekada bi od svega ostao samo nered i gomila papira koja bi završila u smeću. Ali, bilo je i situacija kada bi to sve ispalo mnogo bolje od očekivanog, kada bi me iznenadio svojom krativnošću i zainteresovanošću za igru.

Zašto sve ovo pišem? Zato što mi roditelji imamo običaj da zaboravimo da je igra upravo samo to –igra, i da pustimo decu da je ona vode. Često viđam majke koje deci dovrašavaju i prepravljaju crteže ili vaspitačice koje očekuju savršenu reprodukciju slatkog pingvina od patlidžana i nedozvoljavaju deci da naprave nešto po svojoj volji. U svemu tome zaboravljamo šta je naša uoga i zašto smo tu.

Mi, roditelji i vaspitači treba da smo tu da deci omogućimo pristup različitim materijalima i tehnikama u slikanju, različitim senzornim, mentalnim i fizičkim izazovima u igri. Treba da pratimo mogućnosti svoje dece, a ne da zahtevamo od njih rezultate čije nepostizanje će i njih i nas samo isfrustrirati. Možemo da pokažemo na primeru, ali tu treba da naučimo da se zaustavimo.

Stvar je samo u tome da treba da prepoznamo momenat kada je potrebno da duboko udahnemo, da se povučemo i posmatramo sa strane, suzbijemo svaki poriv za intervencijom i pustimo vođu da vodi igru. Jer to je jedini način da zaista uživamo u igri sa svojom decom bez frustracija. Jeste, u početku će upravo to posmatranje sa strane i suzbijanje potrebe da uskočimo i pokažemo im kako se to zaista radi ono što će izazivati frustraciju. Ali, i to prođe kad vidimo zadovoljne osmehe dece i kada čujemo pitanje ”Mama (ili tata), hoćemo li opet nešto da pravimo?”

Naša očekivanja često se neće podudarati sa rezultatima koje postignu naša deca, ali je sigurno da su u procesu stvaranja i na putu do tih rezultata nešto naučila. Možda njihovi crteži neće biti za naše oko perfektni, ali vremenom ćemo naučiti da cenimo tu njihovu nesavršenost i da se divimo upravo onom detinjem elementu koji nose. Možda će njihove igre biti bučnije ili će proizvoditi više nereda nego što mi to želimo, ali će sigurno rezultirati zadovoljstvom i željom kod deteta da i sledeći put rado prihvati igru koju mu predlažete da se igrate zajedno, znajući da mu je mama ili tata neće pokvariti.

I, zar ovo nije prava priprema za život i prihvatanje naše uloge u životima naše dece. Mi usmeravamo, a deca iznose na svoj način.

  • HiPP

    Procedure i Izazovi Samohranog…

    Leave a Reply