PIŠE: Aleksandra, CreACTIVE blog

Roditelji,

koliko često ste u poslednjih npr. mjesec dana kritički gledali na nečje roditeljstvo? Ako ne naglas, onda barem u sebi.

A kada ste poslednji put pohvalili nekog roditelja u svojoj blizini za neku odličnu reakciju u problematičnoj situaciji sa djetetom ili pak za stojičko trpljenje neke zahtjevne razvojne faze djeteta? Naglas, a NE u sebi.

Mi jako lako komentarišemo druge roditelje i u odnosu na njih izražavamo svoje vizije ispravnog roditeljstva. Pa tako onda silna “ja ne bih nikada” ili “zamisli kako je on/ona…” frljamo kao “dobar dan”. Često naglas. Da bi čuli naši sagovornici, ali i mi sami. Kada to kažemo naglas, podsjetimo sami sebe šta to ne bi valjalo i kakvi ne bi željeli da budemo.

Sa druge strane, pohvale ne dajemo tako lako. One se podrazumijevaju, kao da nisu potrebne. Da se, ne daj Bože, neko ne bi još i uobrazio ili da ga ne bi urekli.

A zašto smo tako škrti sa komplimentima? Naročito kada je roditeljstvo u pitanju. Krenite od sebe: koliko puta ste zapeli, preispitivali sebe, optuživali, pomislili kako “ne možete više” i koliko puta vam je u tom trenutku značilo neko obično “bravo”, “svaka čast što si to izdržala” ili “treba snage, razumijem te”. Da ne pričam o jednostavnom, a moćnom sav,etu “Proći će!”. I iako je neko u vašoj blizini to možda i pomislio, značilo vam je da vam to i naglas kaže.

Da znate da niste jedini.

Da znate da radite dobru stvar, ali da nije sve do vas.

Da znate da i ako ste pogriješili vi niste automatski loš roditelj.

Mi roditelji bi prvi trebalo da razumijemo jedni druge, jer smo kroz slične stvari prošli. A i zato što znamo da ako kroz taj isti izazov nismo mi prošli, to ne znači da je uzrok neuspjeha uvijek u tom nekom roditelju.

Okolnosti roditeljstva nisu iste za sve, a i djeca se u mnogo čemu razlikuju.

Ako majka svoje dijete i posle godinu-dvije i dalje uspavljuje na siki, pa ne može u večernji izlazak, to ne mora da znači da je dijete previše vezala za sebe. Možda oboje uživaju u tim večernjim ritualima, više nego u nekakvom izlasku.

Ako majka ne stiže da uvijek ima perfetkno nalakirane nokte ili sređenu frizuru, možda joj je prioritet da svo vrijeme u toku dana provede u igri sa djetetom.

A i ako je majka uvijek tip-top sređena, to ne mora da znači da ona zapostavlja svoje dijete. Možda ima mogućnost baka-servisa svaki dan. Ili joj dijete nije puno zahtijevno i izuzetno mirno, pa dosta toga postiže u toku dana.

I tako u nedogled.

Znam da je nerealno očekivati da uopšte ne komentarišemo druga roditeljstva. Od takvih priča puno možemo naučiti ili barem sebe preispitati, a i ljudi smo – u prirodi nam je da jedni druge manje ili više komentarišemo. Ali, hajde da ne budemo toliko kritični jedni prema drugima. Hajde da ne štedimo komplimente. Koliko već danas pohvalite neku svoju blisku osobu koja je roditelj. Možda joj je baš ta vaša lijepa reč potrebna da danas pregura dan.

Ako ne podržimo jedni druge, kako će tek to znati naši prijatelji koji nemaju djecu. Oni ne znaju sa kojim se to izazovima mi susrijećemo i šta ih tek čeka.

Naučimo ih već sada da nisi sam kad si roditelj.