BLOG: Avantura zvana blizanci

Ako očekujete ili već imate blizance, sasvim je sigurno da se o njima nećete moći brinuti sami. Trebaće vam pomoć, a u tome vam je najbolji saveznik vaš suprug.

Ono što mi strašno smeta jeste ono pećinsko shvatanje odgajanja djece i raspodjela “obaveza” u porodici: žena treba da kuva, sprema, ne izlazi iz kuće, i naravno – brine o djeci, dok muž dođe ponekad da se poigra sa djetetom (kao da je tuđe, a ne njegovo) i na tome se završava njegova uloga u odjaganju djece. Ili čak smatra da nije njegova obaveza da se brine o djetetu dok je malo, on će “uskočiti” kada dijete malo poodraste.

E pa ne ide to tako, gospodo tate. Treba da ste uključeni od samog početka, tako ćete jedino da razvijete neku vezu sa svojim djetetom. Ne bojte se, nisu bebe tako krhke da ih sopstveni tata slomi. One vas prosto mame da ih mazite i pazite, da ih obaspete svom ljubavlju koju krijete u srcu.

Tjeraju vas i na iskušenja – da, onda kada se zaplaču, a vi ne znate gdje biste i šta biste. Ali možete misliti kako je njima, kada ne znaju da vam kažu šta im je, a vi ne razumijete njihov plač? Zato smireno, sve se s vremenom nauči…

Zašto sam vam sve ovo pisala? Zato što smatram da očevi treba da su uključeni u brigu o djetetu od samog početka. Naravno, u početku je to briga o djetetu i briga o majci, a kasnije partnerski, zajednička briga o djetetu. Kada su blizanci u pitanju, još je veća potreba uključiti supruga u cijelu priču, jer je veoma teško da jedna osoba istovremeno brine o dvije bebe. Ovdje super tate stupaju na scenu i dijele obaveze sa super mamama.

Iako mi mame ponekad imamo problem da prepustimo očevima da na svoj način promijene bebi pelenu, da je nahrane, da se s njome igraju, ne treba to da nas zabrinjava. Znam da ste i vi barem nekoliko puta posmatrale supruga iza ugla i razmišljale: “ne drži joj glavu pravilno”, “nije joj dobro stavio pelenu”, “zamijenio joj je čarapice”, “pušta je da gleda TV umjesto da joj pjeva pjesmice”… Zato što mi želimo sve da kontrolišemo i mislimo da je naš način jedini ispravni način.

Drage mame, opustite se.
Udahnite. Izdahnite. I tako deset puta.
Ne preuveličavajte.
Ne dramite.

I dopustite suprugu da se na svoj način uključi u njegu. Možda se njegov način razlikuje od vašeg, možda po vama nije “ispravan”, ali pustite ga. Ima želju da se uključi, ima želju da vam pomogne, šta ima veze ako sve ne radi “kako treba”. Da budemo iskrene, niste se ni vi naučene rodile. Imate onaj majčinski instinkt koji vam govori šta treba da radite? Da, znam, ali i očevi imaju svoj instinkt.

Meni je mnogo značilo što je moj suprug od početka pokazao želju da pomogne i da se uključi. Ovo mu je bilo prvo iskustvo sa tako malim bebama. Ni on, ni ja nismo znali šta nas čeka. Iako mi je žao što ih nisam dojila, sa druge strane, mogli smo da podijelimo to zadovoljstvo hranjenja beba. On je imao priliku koja je obično rezervisana za majke: da se uključi u hranjenje i poveže sa bebama. To je bio njegov trenutak sa bebom. Sa svakom zasebno. Pomagao je u svemu. U početku bojažljivo, kasnije sve opuštenije. Hranili smo ih, presvlačili, uspavljivali… I ja. I on.